Карактер и менталитет једног покољења …

Албанска голгота, жртва коју су наши преци дали за слободу, не сме бити заборављена нити релативизована актуелном ревизијом историје.

Последњих недеља тешко је пребројати текстове у којима српски интелектуалци стају у одбрану Гаврила Принципа, Младе Босне и устају против „ревизије историје“. Овако јединство у пословично дубоко подељеном српском друштву даје наду да ће можда слично јединство ставова бити остварено и по питању неких данашњих, за будућност важних питања. Међутим, једногласно бранећи Принципа, већина пропушта да види ширу слику, у којој је „превредновање“ лика и дела младобосанаца само етапа.

„Ревизија историје“, односно талас дела светских историчара и публициста на тему Првог светског рата, не доноси само нову, негативну оцену Сарајевског атентата, већ у негатвином светлу оцењује улогу Србије, пре и након рата. Срби се посматрају као фактор немира, рушитељи два мултиетничка друштва. Истиче се да су дуготрајни мир на Балкану успели да обезбеде само Османска и Хабзбуршка империја. Срби су дали одлучујући допринос у рушењу обе. Посебно се осуђује улога у рушењу Аустроугарске, која се све чешће описује као високоуређени, мултиетнички рај и претеча данашње уједињене Европе.

До сада се још увек нису чули директни гласови коју су се усудили да дирну у једну од најсветијих српских реликвија – албанску голготу. Међутим, оспоравајући политику Србије пре и после рата, албанска епопеја сама по себи постаје беспотребна, узалудна, улудо бацање живота. „Колико је коштао Принципов пуцањ“, и слична питања која се данас постављају, само су последица и одјек овог процеса. Заборавља се притом да српски војници нису јуришали на пушке будуће прекодринске браће на Церу и Колубари и повлачили се кроз беспућа Албаније због Принципа или „великосрпске“ политике, већ да би бранили слободу, свој дом и своју породицу. Само тај мотив је био довољно снажан да их натера да преживе оно што више ниједан човек не треба да доживи.

Ледена голгота српске војске и народа

Ледена голгота српске војске и народа

Драгиша Васић је 1919. године написао „Карактер и менталитет једног поколења“ као одговор француском социологу Ле Бону, који је доказивао да балканским народима мора владати „гвоздена рука“, налик на ону Османске царевине, која није испуштала „колац и батину“. Идеје Ле Бона сличне су оним данашњих ревизора. У одговору Ле Бону, Васић се присетио и зиме 1916, дана када српски војници нису знали да ли су још увек живи или већ одавно ходају по паклу. Писао је о њима да би истакао дубину жртве коју је српски народ поднео. Она није била лака, није поднета са осмехом нити поносом. Нико од стотина хиљада страдалих није желео да умре. Слике незапамћене патње које у сећање призива Васић показују колико је једном „малом и варварском“ народу, важна слобода.

Било је то у јануару и фебруару 1916. Тих кишних дана, препуних туге, ми смо са службом на малом пристаништу и на једној болној дужности да испраћамо своје другове за Острво смрти. Свакодневно, мртве и полумртве чете и батаљони притискаху пристаниште, очекујући лађе за пренос на страшно острво. Сви хоће што пре одмор, макар и вечан; сви захтевају да се одмах укрцају. Ох како се живо сећам једне такве ноћи!

„Стој! … Станите, браћо! … Нема места! Нема места! Друга ће лађа доћи за вас.“

Али ове узвике нико не разуме и леса полумртвих наваљује ка мосту. Са неколико здравих војника раширених руку, промукла гласа, попуштамо пред удруженим самртничким потиском ка мосту, где пристају реморкери. У ноћи, под млазевима кише и рефлектора који осветљава са крстарице „Д’Есте“, ова тискања мрачних фантома у сурим и изгорелим шињелима, праћена изнемоглим, умирућим жагором, одају слику метежа у паклу. На мосту, што се под навалом таласа немирног мора угиба, као да ће сваког тренутка бити здробљен, стоји командант француске крстарице окренут мору које хучи и са марамом на очима јеца.

[…]

На оном тесном простору пред пристаништем, леса је пала по земљи чим се уверила да је лађа отишла. Рекао би човек да се налази на разбојишту после једне очајне битке. Слаби јауци не чују се од хуке мора и полегли људи личе на лешеве. Понека глава усправља се малаксало и гледа у правцу одакле друга лађа треба да дође. На мору потпун мрак.

„Војниче, устани; легао си на самом путу.“

Неко рече:

„Мртав је, малочас је издахнуо.“

И два здрава војника подижу леш и односе га у страну.

Један болесник домиле до овог леша и подвуче главу под поцепани шињел мртваца… други, трећи, четврти урадише то исто. И најупорније одвраћање не поможе ништа. Неко пребаци једно згужвано шаторско крило преко њих. Дежурни официр крстарице „Морије” повуче нас пажљиво у страну, показа руком једну другу гомилу и тихо пита:

„Шта ово значи? Сви се окупљају око леша.“

Поред једне мале ватре која се гаси, уз рушевину старог каменог зида, леже два мртва војника с рукама у недрима. После једног сата наредник показа на ону петорицу покривену згужваним шаторским крилом и рече:

„Сви су мртви…“

[…]

 „Ено лађе!“

И леса полумртвих зањиха се поново. Нови јауци наде зачуше се и поново очајним потиском леса крену напред. Дежурни официр трубом командова крстарици:

„Рефлектор лево!“

Снопови пљуснуше на узвишицу десно од пристаништа и стотине лакших болесника ускомеша се, па кренуше ка мосту.

Када реморкер приђе, наредник викну:

„Прво мртве.“

Узбуђен, сиђе са реморкера и објасни наређење које беше добио: у леви чамац мртве, у десни оне којима нема спаса, а у сам реморкер оне за које има наде да ће се опоравити.

Кроз тисак, с највећом муком, пробијаху се носачи мртвих. Оне што имају првенство, опуштених ногу и глава спуштају у дугачки чамац који запљускује пенушава, прљава вода. Поређани један уз другог, са приближеним главама и раширеним рукама, обухватају се узајамно, они изгледају као да се грле и поздрављају. Међу њима један коњички наредник Одбране Београда изви главу, подиже је, баци један страшан и крвав поглед около, па поново клону и издахну. Њега беху донели као леш, а он је још био жив.

У десном чамцу носачи ређају тешке болеснике, које доносе у шаторским крилима или шињелима, али се леса пробија и без реда ускаче у њега и реморкер. Језиви јауци згажених мешају се са лудачком буком таласа. На ивици моста, поред препуног чамца, један стари брадати војник трећег позива држи у наручју свога сина, избеглицу, чији је носић танак као игла и преклиње за једно мало место. Малишан, заогрнут парчадима шињела, у ватри и уочи саме смрти, гледа несвесно у оца и брзо дише.

Са дна десног чамца један тежак болесник очајно захтева да га изнесу. Он се упиње да виче и промукло каже:

„Ја знам за кога је одређен овај чамац; ја знам; све ће нас бацити у море. А затим почиње да пева песму о младој девојци…“

Српски Академски круг

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s