Србија на билбордима …

У недељу ћемо знати ко је ко и ко је где

С нестрпљењем чекајући крај кампање, јер је обиловала ниским препуцавањима и жалосним међусобицама политичара преко таблоида, нарочито опозиционих док седе у чекаоници за коалицоног партнера напредњака, пoкушаћемо да оценимо квалитет и ефекте страначких кампања.

Напредњаци су у својој кампањи логично нагласили улогу свог лидера Александра Вучића у борби против корупције и на обећању енергичне реформе после избора. Стога су и истаклионо „пуном снагом” ка циљевима –реформи, борбипротив корупције и новим радним местима. Ова кампања је јасна и конзистентна са оним што су та странка и њен лидер радили и говорили последње две године. Она је зато уверљива и донеће одређени раст подршке у јавности. Недавно сам гостујући на радију с професором универзитета, после емисије, чуо од њега једноставно објашњење велике популарности Вучића и СНС-а: „Они су сменили један дубоко корумпирани режим и рекли су лоповима да су лопови”. То је једноставно речено и у то верује добар део јавности, што је преточено и у историјски високу подршку Вучићу и његовој странци.

Социјалисти су попут других, али директније, понудили свог лидера као главну предизборну понуду. Стога је, и поред Дачићеве слике, мото на билбордима „Дачић”. Они су водили кампању са позиције опозиције настојећи да артикулишу социјално незадовољство и страхове запослених од губитка радних места. Ушли су у празан и небрањени политички простор и представили се као заштитници запослених, пензионера и сиромашних. Неко ће приметити: како они могу с том социјалном реториком или демагогијом да придобију знатанпроценат бирача кад су били и јесу део власти. Политичка конкуренција им то није спочитавала (иако су били под ударом медија). Затим они успевају да одговорност за лоше потезе превале на своје коалиционе партнере.То им успева јер друге странке заборављају на обичног човека и губитника транзиције, па тако социјалисти, који нити су сиромашни нити су у опозицији, успевају да воде „опозициону” кампању и да се „боре за обичног човека”.

За треће место се води борба између два ДС-а – старог Ђиласовог и новог Тадићевог. Ђилас је, од кадаје дошао на чело странке са страшним бременом корупције, ипак успео да је доведе до ивице опстанка на сцени погрешним потезима и конфузним вођством. Он је кампању београдизовао „кандидујући себе” за градоначелника престонице. Тиме је демотивисао бираче из провинције.Други гаф је „демократија на старој адреси” која је вероватно најнеинтелигентнији слоган на овим изборима.Тадићева коалиција рачуна на шарм бившег председника па и на аутономашке гласове у Војводини које носи „политички хулиган” Чанак. Са ликом лидера загледаног у даљину и „визијом”, Тадићеве демократе могу по броју гласова престићи аморфну кампању ДС (београдска и војвођанска).

Агилна и на моменте дрчна кампања Чеде Јовановића уз помоћ радикално муслиманских гласова муфтије Зукорлића једва је довољна за цензус јер је неубедљиво оно „време је” за „нас јер ми нисмо били на власти”. А јесу. Имамо и занимљиву и прилично конкретну кампању УРС-а, све са „фијатима”, „социјалним порезом” и стоп „стезању каиша”. Ово последње није наравно реално али многи то желе да чују. То ће донети раст подршке на изборима, да ли и довољан не знамо.

На патриотском делу опозиције је гужва. Коштуница и ДСС су имали традиционално државотворну кампању са лајтмотивом „знам коме верујем” који осликава политику ове странке, али је питање колико мотивише бираче да баш њихов број заокружи. Радикали са солидним слоганом „И Косово и Русија”, али кадровски десетковани и у организационом хаосу,не могу да изнесу озбиљно кампању. Двери Српске немају један слоган на овим изборима, рециклирају стари „коначно имам за кога да гласам” и „породична политика” за Србију. Но то надокнађују агилном антирежимском кампањом на локалу и на нету.

Можда најоригиналнији билборд и кампању има новост на политичкој сцени – Трећа Србија, на коме није ни лидер ни нека „визија у даљини” већ група људи која представља ову политичку организацију с потписом „за све вредне људе”. На овом делу политичке сцене, али и као код „грађаниста”, због заједничког бирачког тела успех једне странке може значити потапање друге или других испод цензуса. У недељу ћемо знати ко је ко и ко је где.

Политички аналитичар / Бранко Радун

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s