Бежични пренос пепела …

Кад умреш – готов си! Они који те наџиве могу те балсамовати, могу твоје земне остатке спалити, могу те ставити у масовну гробницу, или у породичну костурницу, па и то може бити тек почетна станица твоје загробне маршруте. Ево, Теслин пепео биће благопремештен из музеја его имени у Храм Св. Саве. Српска академија наука није ни конкурисала за урну, иако је Никола Тесла био научник, доклен на пољу теологије и нема пуно патената, али, Држава и Црква, болно раздвојене Уставом, излазе једна другој светосавски у сусрет, и не чекају да то буде воља Господња, него се саме такорећи самоуправно договарају, као два пријатељска ОУР-а.

Музеј Николе Тесле је све до сада имао предност над Алејом великана, али је поклекао пред пречистом жељом Свете матере да публику, како домаћу, тако и страну, привуче додатном атракцијом у виду урне славног научника. Да, боравак у Алеји великана иначе пада на терет ожалошћених. Ово сам сазнао недавно јер је и мој пријатељ сахрањен тамо. Гробно место међу великанима не само што се плаћа, тј. плаћа га породица великана, него је скупље од места где се сахрањују просечни покојници. Не знам је ли тако било одвајкада, или је Алеја однедавно прешла на самофинансирање у складу са етиком нашег младокапиталистичког друштва?
Speaking of money, не знам ни колико кошта одлазак на полицијски полиграф. Један градоначелник се, најеђен нечим што је о њему казао извесни фабрикант, подвргао детектору лажи. Где, па у полицији, где је службено установљена његова невиност, што је лепо, али мене копка бих ли ја могао да исто о трошку полиције докажем како је ауто у којој је била моја жена стајао пред нашом зградом само два или три минута, колико ми је било потребно да закључам стан и да сиђем са другог спрата: кад сам се приближио колима полиција ме је пардонирала. „Којим добром“, питао сам, „нисам још ни ушао у кола, грађанка коју видите сада на сувозачком седишту довезла их је малочас из Алексе Ненадовића, где сам их ноћас паркирао, ова два минута колико ме чека све време је у колима, зашто је нисте упозорили да склони кола?! Залепила се уз паркирана возила и није закрчила улицу…“ Авај! Морао сам да платим пет хиљада за неколико минута. Е, хоћу и ја као Палма да докажем невиност и да ми се неправедно узети новац врати, може и без камате. Тја, можда је то зато што полиција још има монопол на тај полиграф, и даје га радосно својим љубимцима. Нека их, имаће то и приватници, па ће бити као и за анализу крви, платиш и добијеш резултат, док не будемо једног лепог дана и сами имали кућне полиграфе, као данас апарате за мерење крвног притиска.

Политика и судбина два су лица истог новчића, Тито се родио ни пре ни касније него на Дан младости, а његов демократски изабрани наследник Томислав Николић угледао је овај свет на Дан државности, те смо имали дуплу радост. Председник је био на концерту групе Deep Purple, чији је вајкадашњи обожавалац. Ставио је на твитер себе у кожној јакни како радосно песницом даје такт (помало претећи, као Ђоковић након винера). Осуђени смо да гледамо припаднике владајуће класе како уживају: ако је национализам у моди онда слушају се српске трубе у Гучи, сад је пак владар усхићен музиком која доказује исконску приврженост Европској унији. Маријана Матеус дословно је схватила израз „у крилу Цркве“, мало је фалило да седне у крило Његовој светости која ју је как се вели искулирала (као Надал лепојку која је стајала над њим док је у паузи имао свој обред са флашицама). Иако се осмехивао, имам утисак да је патријарх једва чекао да се саблазан оконча и да му поново дође у посету Тома Николић, пун утисака са концерта: „Једино ми је жао, Ваша светости, што Deep Purple није руска група…“

Приближавају се избори чију припрему не могу да пратим. Кад си против нечега, онда си ваљда и против онога што нежељеном спектаклу претходи, па ипак, допре до мене и против моје воље понеки слоган, или неки призор. Динкић као најновије научно откриће обелодањује разлику између ајвара и убоге паприке, објашњава сељачији расутој по уједињеним регионима (уједињеним у сиромаштву и забачености) да је њена будућност у теглама: нема више стезања каиша, ако ми победимо сви добијате рентијерске трегере који ће се преко вашег импозантног стомака, на који имате пуно право, спуштати као два меридијана преко глобуса! Па налетим на реченицу Расима Љајића: “Са Угљанином не бих био у истој соби, а камоли у Влади”. Будућег премијера ставио је пред свршен чин Расим, особа за коју сам, грешна ми душа, мислио да јој не смета ништа, да јој се живот у државном врху осладио толико да би повратак медицини за њ био казна као зборница и учионица за Тадића, кад оно, има човек морални кодекс: све, све, све – само Суљо не!

Па сам сазнао да је Шутановац своју вањштину поверио чувеном турском кројачу, скупом као отров, а који је долазио овамо лично да нашем горостасном министру узме мере. Приметио сам ја да Драганче има лепо одело, а све сам то наивно приписивао „Првом мају“ из Пирота. Борис Тадић је већ сада могу рећи покајник столећа. Он је свој препород отпочео признањем свих својих грехова и одавањем енормне почасти бирачима што су га на претходним изборима казнили, чиме су му отворили очи и душу му очистили од таштине и уображености. Једва чека да отпочне своје велеиспаштање и зариче се да ће баш зато што је толико грешан, а опет и болесно искрен, служити народу смерно, робко и пожртвовано. Коштуница наравно једно те једно, ако уђе у породицу европских народа Србија ће тамо бити робиња. Вулин исто једно те једно, погнуо је главу пред мојим примедбама да не сме носити црну униформу резервисте ако није на војној вежби, и појављује се у оделу, није му га шио Турчин, али је лепо, међутим, тера по своме, немојте дозволити да вам градоначелник буде Албанац. Па не можеш то да кажеш, човече, не можеш тиме да претиш: кад би моји сународници и остали грађани Србије за председницу изабрали Словакињу, ја бих био задовољан. Да, али Словаци ти нису отели колевку, истина је, нису ми ништа отели, али то са колевком и са најскупљом српском речи досадило је ваљда и самом Матији Бећковићу. Срби на Косову немају већину, дапаче, али им се мора обезбедити достојанствен, безбедан и срећан живот, а то се, мислим, не постиже тако што ћемо о Албанцу говорити као о змају који је отео цареву најмлађу кћер.
Радован Караџић ће у Хагу тиховати уместо да сведочи у своју одбрану, тако је шринк и љубитељ „Горског вијенца“ одлучио. “Горски вијенац” оклеветан је у суду као штиво које велича и штавише подстрекава етничко чишћење, што је увредило и унесрећило пола Србије. Штета што владика није живео и службовао на нашој територији, да Србија душманима очита буквицу из лектире. Црна Гора у Хашки трибунал шаље свога амбасадора, Његову екселенцију Веска Сарчевића, да просвијетли тамошње интелектуалце који нису „Горски вијенац“ разумели, или га нису целог никад ни прочитали, нити су га учили наизуст, нити су га анализирали читаво полугодиште као ми. Разумем да амбасадори имају доста слободног времена, али Суд…

Суд ми личи на наш МУП који нема паметнија и преча посла него да проучава Палму. Да, вољена и прехваљена дијаспора никад није била оволико равнодушна према изборима као што је сада, свега пар хиљада одливених мозгова оштри се да гласа. Како то? Па док смо чамили овде сами, наши су желели да одонуд дају тон, да подрже кандидате који отелотворавају нашу задртост и залупаност. Сад кад би Србија да им дође такорећи на ноге, у то тугаљиво, самосажаљиво и плачљиво расејање, сад их више не занима ни да гласају (мада сам ја увек био против гласања из далека: живиш у Калифорнији и гласаш да ја опколим Приштину и да повратим Свету земљу: врло елегантно, родољубиво, и бесплатно). Да, дај да се једном у свом веку сложим са нечим што су изнедрили коштунићанци, ти Абориџини нашег политичког живота: нови подземни контејнери у Београду су бачени новац. Иа согласен: кеса или отпадак већи од просечне шубаре, четничке, козачке, како вам драго, не може да се угура у контејнер, и око већине контејнера имамо кесе које грађани једноставно ту остављају, као пецароши што својим смећем украшавају обалу Тамиша. Неки грађани и не отварају врата која нису увек ни заглављена, него видевши туђе смеће на тротоару једноставно дају свој прилог гомили. Ах, једва чекам Београд на води, зашто га не прозову Београд на хлебу и води?

Љубомир Живков / Истиномер

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s