Крвави трагови Орића: Западни трговац српским главама …

Братунац – Масовни ратни злочини, које су муслиманске снаге починиле над Србима у Подрињу почетком грађанског рата у Босни, данас су документована историјска истина. На челу казнених експедиција које су из Сребренице покретали војници Осме оперативне групе Другог корпуса Армије БиХ налазио се Насер Орић. У тим нападима на Србе уз Дрину, Орићеви одреди су само 1992. и 1993. до темеља спалили 50 српских села и погубили 1.250 српских цивила. О овоме је тужба против Насера Орића на суду у Хагу поднела 1.649 документованих поднесака!

У документима који купе прашину у хашком суду, свако може да прочита и ове речи исписане у команди међународних снага у Босни из тог времена: „Муслиманска команда није никад имала намеру да Сребреница буде тзв. заштићена зона. За њихову армију од виталне је важности било да се из Сребренице нападају и пљачкају околна српска села и снаге босанских Срба. Те нападе је предводио Насер Орић.“ Ово стоји у опширном рапорту над којим и данас стоји ембарго.

„Реквијем за Европу“

А шта стоји у једном другом документу објављеном у сарајевској „Слободној Босни“, непосредно после пада Сребренице у српске руке, 11. јула 1995. године. Реч је о писму које пишу официри Осме (сребреничке) оперативне групе Насера Орића: Смајо Мандић, Екрем Салиховић, Мирсад Дедић, Амир Шиљак и Мурат Авдић – сви носиоци највишег војног одликовања Армије БиХ Златног љиљана: „У рано лето (уочи пада Сребренице) команда Другог корпуса наредила нам је да покренемо нападе на непријатеља из заштићене зоне, са задатком да упослимо агресорске снаге на широком подручју фронта, све до сарајевске области. Ово се показало као самоубиство за Сребреницу и дало алиби агресору да нападне заштићену зону.“

Док ово пишу, већина њих не зна да је Алија Изетбеговић договорио са Билом Клинтоном да се Сребреница „жртвује“ за делове Сарајева, у погодби за коју су Американци обећали да дипломатски и војно (ако затреба) издејствују пристанак (који нису добили) код српске стране. У сваком случају и „Слободна Босна“ наговештава да је Сребреница била мрачна афера у морбидној трговини, али не објављује писмо сребреничких официра ради изношења истине, усред насталих унутрашњих обрачуна у врху БиХ, у којима је „издаја“ Сребренице од стране политичког врха у Сарајеву била врућа тема.

Насер Орић је кључни симбол удруженог злочиначког подухвата који Запад ни данас нема интереса, ни храбрости, да призна. Само ретки, али брзо ућуткани, имали су куражи да у атмосфери општег пропагандног терора изговоре реч истине. Једна од тих истина – о судбини Братунца – записана је (1993) у књизи Данијела Шефера „Реквијем за Европу“.

„На излозима још непорушених продавница, на дрвећу, на бетонским стубовима гледам стотине умрлица. Стоје ту као нека врста смотре смрти младих људи убијених на њиховим пољима и двориштима. Нађени су једног зимског јутра, већина њих без коже која им је гуљена и паљена док су још били живи; убијани су на скелама у Дрини; лешеви су им разбацани по околним ливадама… Заустављам једног полицајца и питам га: Шта се ово, забога, догодило? Каже ми да гледам само део ужаса, да има још грознијих сцена од ове.

Сведочење Мориона

Орић је у Хагу ослобођен свих главних тачака оптужнице. Кравица, Братунац, Факовићи… нису били злочини. Није било довољно ни сведочење француског генерала Филипа Мориона, за кога се не може рећи да је био љубитељ Срба. „Реч војника“ је књига коју је Морион написао по повратку у Париз.

На 72. страници је оставио сведочанство које није заинтересовало судије у Хагу: „Сребреница је по географским карактеристикама била неосвојива тврђава. Са те позиције, Насер Орић и његови људи изводили су серије крвавих напада на околна српска села. Један од најкрвавијих се одиграо на српску Нову годину 1993. (Кравица). По његовом признању које ми је поверио, Насер Орић је том приликом побио све заробљене Србе. То је правдао рекавши да му тако налаже његова исламска вера.“

Српска села око Братунца су била сцена страшних злочина. Прошлог децембра Братунац је била окупирала војска Насера Орића; Срби су га после вратили, да би га Муслимани поново окупирали. Жене, деца, старци – све је то стављено под митраљески рафал, под нож, секиру. Многи су набијани на колац – остатак успомене на отоманску окупацију. Масакра је било свугде где је било живих душа – у црквама, болницама, школама, у подрумима, аутобусима…“

Злочини у име ислама

Оправдање је горе од злочина. А Орић је неке од својих злочина правдао начелима његове исламске вере. Да се, заиста, придржавао вере, Орић је морао да поштеди српске заробљене цивиле. Пророк је убијао његове заробљенике само у екстремним ситуацијама, а усмено исламско предање „Хадис“, једна до три основе шеријата, пуно је примера Мухамедових хуманих односа према заробљеницима.

Насер је према српским заробљеницима у Подрињу примењивао неко сасвим друго учење – перверзно начело поступка према заробљеницима, исписано, уосталом, у политичком врху у Сарајеву. На почетку рата у све јединице Армије БиХ одаслана је писана инструкција командама на фронту о поступању са ратним заробљеницима. Инструкција је – занимљиво – написана на енглеском, како би је разумели и џихадисти из исламских земаља, већ били укључени у војску Алије Изетбеговића.

Шта, између осталог, стоји у Инструкцији чију копију имамо у рукама? „Ратни заробљеници су феномен који прати сваки рат. Ислам ту има стриктна правила и Муслимани су обавезни на понашање које им налаже њихова вера. У том погледу забрањено је убијати жене, децу и свештенике који нису учествовали у рату. Забрањено је рушити немуслиманска светилишта, културно-историјске споменике, убијати стоку и уништавати усеве. Ислам, такође, забрањује мучење рањених и иживљавање над мртвим непријатељима…“

А шта следи иза овога? Следи упозорење да су ово само „генерална упозорења“. Па се одмах каже да, ако муслимански официр оцени да ситуација и општи интерес траже да се поступи другачије – војници су дужни да послушају официра. Ако, на пример, официр нађе да је „потребно спалити куће, усеве или штале, онда је то дозвољено. Војни командант има, такође, право да одлучи да ли је корисније да се ослободе, размене или ликвидирају заробљеници“! Наоружан овим „тумачењем“ Насер Орић је имао „фатву“ у џепу и кренуо у крвави пир на Србе.

У Братунцу 1.300 гробова

„Тешко је пребројати све српске жртве у Подрињу. Само на братуначком гробљу, од тада највећем у Босни, налази се више од 1.300 гробова. Од тога више од 90 посто су били цивили. Напустио сам Братунац у поноћ.

Једва неколико стотина метара даље, на десној обали Дрине, види се Србија, некако надреално мирна… У овим крвавим нападима на Братунац и околна села, посебно на трагично село Кравица, где су се десили патолошки злочини, Насер Орић је непосредно командовао“, написао је у својој књизи Шефер.

Д. Лукић / Вести

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s