Оно што се данас догађа Србији и Србима не обећава ништа добро у будућности …

Београд – Из интервјуа који је Данијел Сервер (агент ЦИА и „експерт за Балкан и остатак света“) дао Независној балканској новинској агенцији са седиштем на окупираним територијама, јасно се могу видети даље интенције Запада у вези даље судбине овог дела Балкана.

На питање БНА, како оцењује ток преговора између Шиптара и Србије и који су позитивни и негативни ефекти разговора између Тачија и Ивице Дачића, Данијел Сервер каже:

„Сматрам да је сам процес разговора био ограничено успешан, али у веома важном правцу. Волео бих када би то све ишло брже у оном смислу како је већ договорено: да дође до дипломатског признавања и размене амбасадора. Ипак, за сада Србија је прихватила територијални интегритет Косова и примењивост косовског (шиптарског) устава на целој територији те земље. Уз то, размењени су и „официри за везу“, под благим ЕУ покровитељством. Све су то кораци који иду у правом смеру“.

Наравно, Сервер овде мисли на онај смер, који ће у свом коначном довршењу одвести шиптарско у друштво Уједињених нација. Беспредметно је да се даље елаборира на шта је све српска страна пристала, када је потписала срамни бриселски папир, односно, када су српски лидери ставили потпис на папир којим окупиране територије добијају све, а Србија, с друге стране, све губи: и земљу и народ и суверенитет над великим делом државе Србије.

Нажалост, у самој Србији (која више не зна одакле почиње и где се завршава) тема окупираних територија је сасвим избачена из политичких размишљања. Космет повремено помене понека опозициона партија, али и они све тише и у мери за коју верују да им може бити од некакве користи. Једноставно, на делу је управо она „измена свести“ у српским главама на којој су инсистирали посланици Бундестага и на чему данас здушно и сервилно ради Александар Вучић и Српска напредна странка.

Наиме, Космет је увелико избрисан из српске свести – и он више не обитава у срцу српског човека на онакав начин како је то било вековима раније. Рецепт је ту једноставан: српске власти говоре једно, а раде сасвим супротно од оног што обећавају.

Народ то види, али више нема унутрашње снаге да се таквим питањем озбиљније позабави. Сиротиња, с једне стране, и чежња за материјалним благостањем, с друге, довели су српски народ у слепу улицу, из које, чини се, нема повратка ка оној духовној димензији која је Србе очувала пред многим пошастима у бројним столећима иза нас. Али нема ни пута ка свету „благостања“ – оличеном углавном у сну о уласку у Европску унију.

Море дубоко, а небо високо. Оно што се данас догађа Србима не обећава ништа добро у будућности. Срби су престали да раде (привређују), престали су да планирају развој своје земље, једном речју, престали су да мисле – а све у лудој нади да ће доћи неко са стране, да разреши српске невоље и проблеме који се сваким даном гомилају.

Једни би да потраже „спас“ у Европској унији, други би да се више ослоне на империјални Америку, трећи упиру молећив поглед ка Русији, Кини. Нема никога ко би могао да растера српске илузије и пробуди народ из смртоносног сна у који све више тону. А решење великог броја српских невоља прилично је једноставно: треба створити услове и за прост и за стваралачки рад, треба запослити људе. Али то треба учинити озбиљно и одлучно, а не тако што ће се неки политичар разбацивати јаловим флоскулама на ту тему.

У сиромашној земљи и дух постаје сиромашан. Такви процеси су узајамно везани. а морално, интелектуално и духовно пропадање увек долази као последица економске пропасти једне земље. Ако је човек гладан, бројни етички постулати почињу да се руше унутар колективне свести. Ту јединка, у покушају да опстане, престаје да бира средства како би себи обезбедила иоле пристојан живот. У име личног опстанка (и личне користи), појединац најпре одбацује оно што му је најлакше да одбаци.

Ако је реч и о Косову („најскупљој српској речи“), видимо да је дошло до замора у народу. Логика је ту јасна: човек депримирано „признаје“ да се поводом те свете српске земље ништа не може урадити. Тако се Србин мири са оним са чим се један народ, који рачуна на своју будућност, никада не би смео да помири.

Непријатељи Срба увелико (и систематски) раде у том правцу – покушавајући да нас убеде да смо (као појединачне личности) сами себи најважнији. Отуда, синтагма која гласи „важни су људи, а не територија“, свакодневно испира и оно мало преосталог колективног српског духа и односи га на Мамонов олтар.

Уместо било каквог аподиктичног суда, вратимо се Данијелу Серверу и његовом интервјуу. Ево шта он тамо каже о судбини Срба на окупираним територијама:

„Северно Косово се састоји од четири општине са српском већином, која ће тамо управљати у многим аспектима, али у оквирима уставног оквира Републике Косово. Тамошњи судови и полиција биће интегрисана у систем какав влада у другим деловима Косова, а њихове општинске власти деловаће кроз Заједницу српских општина која је формирана под туторством Приштине. Уз мало среће, тај процес ће напредовати боље (брже) него у прошлости и то ће бити срећно и ’досадно’ место за живот.“

Корени.рс / Д. Гостељски

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s