Међукултурно продавање магле у гајбицама …

Уметност је безазлена у дневнополитичком животу, а нарочито у случају рата, осим ако није пропаганда

Након лепог искуства Берлинала где сам био учесник у делу за младе филмаџије из целог света, Берлинале таленти, чекала ме је обавеза да одржим говор у Институту за културну дипломатију у Берлину. Овај текст је посвећен том надреалном доживљају у Институту и свим осталим мутним страним и домаћим љигавцима који скупљају паре продавањем магле.

Да одрже говоре о позитивном утицају кинематографије на међународни дијалог позвани су још неки учесници Берлинала. Тај скуп о културној дипломатији нема везе са берлинским фестивалом, већ је Институт нашао контакте људи који учествују у Талентима и обратио им се, обећавајући смештај и хонорар. Мало сам се распитао и одлучио да пристанем да бих критиковао њихов концепт, али сам их ипак питао зашто су мене одабрали јер ми из и-мејла није било јасно како знају за мене. Одговор је био уопштен – због моје сјајне каријере као писца и редитеља, што је бесмислено пошто сам дипломирао пре мало више од две године.

На Берлиналу колеге и ја смо схватили да смо сви добијали исте и-мејлове, да су нам и одговори на питања били исти клише: због сјајне каријере… Организација која се представља као релевантна за дипломатију не зна заправо да састави и-мејл. Неки су отказали у последњем тренутку јер им је ситуација била сумњива, а неки су већ били одржали говоре. Они који су говорили рекли су да је у публици било тек двадесетак студената и да је догађај доста скромнији него што би се очекивало из утиска који оставља позивница. Пошто сам ја већ био спреман да у говору критикујем идеју да се уметност користи као средство за политички циљ, одлучио сам да одем тамо и само будем оштрији јер ми је постало јасно да нас користе да попуне програм.

Фотографије угледних говорника су окачене дуж ходника. Једна девојка ме је одвела у ВИП просторију – соба са неколико фотеља и кафематом. Ту сам питао једну старију госпођу која је некада била представник Луксембурга у европском парламенту, а сада је потпредседник борда ове организације, како се финансира Институт. Она је рекла да не зна и да треба да причам са оснивачем и шефом Марком Донфридом. Жена већ неко време има функцију у организацији, а не зна да ми одговори одакле долази новац! Одржао сам говор у којем сам приказао културну дипломатију као скуп амбасадора који пију вино и слушају хор како пева етно-музику, што је понижавање уметности. Студенти у публици су се смешкали јер су се у суштини слагали. Жена из Луксембурга је поставила неколико питања у форми напада. Но, једна девојка из публике је отворено рекла да је ово био први говор који није био празна прича.

Након тога сам се састао с директором Марком Донфридом. То је науљени, горостасни мушкарац са златним сатом, сувише млад да би водио организацију. Изнео сам му примедбе, а он је климао главом и слагао се, али се изговарао да сам води организацију која нема пуно новца и да обавестим оне који су отказали да он жели да сарађује са њима. За то време нас слика фотограф јер слике стварају привид да се одржава важан скуп; њихов сајт се своди на фотографије Донфрида са политичарима.

Када се одржава већи самит попут Светског економског форума или Берлинала, овај институт се накачи и искористи учеснике тих догађаја за своје испразне скупове о културној дипломатији. За то добијају паре, мада ми и даље није најјасније одакле, а да при томе пуно говорника није било плаћено. Након бесмисленог дијалога одбио сам видео-интервју са Донфридом.

Неки људи који раде за Институт рекли су да им се свидео говор, али не могу више да кажу јер су у Институту (очигледно демократска атмосфера). Организација добија на кредибилитету тиме што има акредитацију за мастер.Институт постоји скоро деценију и по захваљујући људима који учествују у шаради, међу којима су били и Мирко Цветковић, Јадранка Косор и многи други светски званичници. Они не постављају сувише питања и не критикују. Мој утисак је да је Институт бескористан, а да су млади који долазе тамо искоришћени за Донфридову самопромоцију, чак чујем да им је речено да не буду критични. Девојка из публике ми је јавила да је на питање зашто је осморо говорника отказало добила одговор да су уметници и људи одређених националности непоуздани (интеркултурни дијалог!).

Уметност је безазлена у дневнополитичком животу, а нарочито у случају рата, осим ако није пропаганда. Пикасова Герника није спречила Буша да иде у рат. „Уметност зближава” је опште место без конкретне идеолошке тежине, таман погодно за НВО.

У Берлину сам јео корејску храну коју продаје једна породица из приколице на Потсдамеру. Они поштено зарађују. Поштено… хм па то скоро звучи као слоган за предстојеће изборе. Да, особе попут Донфрида и политичара су присвојилe уметност,културу, дипломатију и поштење. Те флоскуле су гајбице за паковање магле.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s