Фелинијев Тео на српски начин …

С времена на време појави се нада. Некад из Албаније, некад из Молдавије. Прошле недеље наслов: „По младу у Казахстан!“

„Voglio una donna! Voglio una donna!“ пролама се мушки крик из густе крошње у незаборавној сцени Фелинијевог „Амаркорда“. „Хоћу жену!“ вапи стриц Тео који у необичном душевном стању, неочекивано, бежи са недељног ручка на селу и пење се на дрво. Испод, међу узнемиреним рођацима који би да га спусте или приволе да сиђе, чује се дијалог: „Колико му је година. – Четрдесет.– Па то је нормално у његовим годинама, није он луд.“ На крају, појављује се опатица, спушта га, и Теа враћају у санаторијум.

Српским селима већ годинама пролама се ехо истог вапаја за женом.У њима двеста педесет хиљадабрђана, нежења, живи, пати и самује. Неће их девојке. „Која једном сиђе у град и лизне паштету, та се у село више не враћа“,цитат је из њихове перспективе.

С времена на време појави се нада. Некад из Албаније, некад из Молдавије. Прошле недеље наслов: „По младу у Казахстан!“ Велики пројекат. Иза свега стоји „Стара Рашка“, хуманитарна организација. Рускиње изказашких степа спремне су за Србију. Чека се још само спонзор за чартер. Држава не показује интересовање,али показују нежење из Чајетине и јагодинских села.

Код Палме је изгледа нешто заказало. Пукао пројекат „Вечера љубави“. Прошле су већ две године. Јагодински удар на белу кугу остао је без видљивих резултата. А било је летовање у Грчкој,за оне који се споје бонус од три хиљаде евра, за прво дете још хиљаду и посао. Плус лутрија за првих десет који се венчају. Награда–„шкода“ лимузина.

Ове аматерске покушаје популационе политике на виши, стратешки и државни ниво покушао је на почетку „Тадићеве владе“ да узнесе државни секретар Жељко Васиљевић. Његов пројекат је био „увоз сто хиљада жена са Далеког истока– Лаос,Бурма, Камбоџа, Тајланд, Вијетнам“. За почетак. „То су жене које имају култ рађања. За њих је да роде четворо, петоро, ништа. Долазе из руралних средина, а то би нам решило и недостатак радне снаге на селу. Овде би за њих био рај.“ „Оженио бих се Тајланђанком, не бих ни трепнуо. То што је мало жута и што има мало косе очи, шта ми смета.“

Тако је говорио Жељко док га нису сменили. Министар Љајић, претпостављени, оградио се. Оптужили су га за кршење људских права, за расну дискриминацију и секс-трафикинг.

Од тададржавно-политичка елита није смислила ништа паметније. У међувремену, просечна старост жене у Србији приближила се 45. години. Смањили смо се за триста хиљада људи. Угашено је више од сто насеља. Пробијена је доња демографска граница. Негативни прираштај хара. До средине века, процене су, биће нас мање још за четвртину.

Статистика и демографија међутим не могу да измере чежњу српских сељака самаца, тугу пасивних брда и усамљеност њихових кућа. Жена има ту моћ да донесе живот, радост и топлину. Она даје снагу и мотив. Мушкарац без жене, зна се, стабло је без корена. Препуштен неминовности и пропасти.

Овај патријархални аксиом, увезаност с традицијом и законима предака о земљи, огњишту и слави извор су фелинијевског вапаја за женом данас и овде око нас. Из оних двеста педесет хиљада грла. Ипак, у предизборној кампањи хит је „Београд на води“. Нежењама сељацима, чуварима окућница, имања и брда, препоручено је да и даље буду на сувом.

Новинар Радио Београда / Радован Пантовић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s