Проституција у Срба – студија случаја …

Адвокат Иван Јанковић и сликар Вељко Михајловић узели су на себе да нам понуде једну студију случаја београдске проституције из 1830. године, веома поучну, занимљиву и чак повремено веселу, под насловом Ката Несиба; истинита и илустрована историја једне београдске блуднице и њене борбе за уставна права 1830 – 1851.
(Чигоја, Београд, 2014)

Најстарији занат на свету, као што знамо, неуништив је. Може се, додуше, како-тако регулисати и уредити, као што ћемо видети, али ту је и остаће. Адвокат Иван Јанковић (аутор више веома значајних студија, о смртној казни пре свега) и сликар Вељко Михајловић узели су на себе да нам понуде једну студију случаја, веома поучну, занимљиву и чак повремено веселу. Никакво чудо: аутори су одраније познати по вијоновско-раблеовском настројењу; Јанковић је духовит и стилски шлифован писац, а притом је и веома темељит историчар; Михајловић је сјајан цртач, али и добар коаутор за оваква штива.

Случај о коме је реч одабран је као надасве занимљив за време када се догађа, а и архивског материјала је било доста.

1175474_Kata naslovnaВратимо се, дакле, у Београд из 1830. године. Турци су још ту, не за дуго, као што се види, а српска власт се полако учвршћује, захваљујући Милошевим државничким талентима, наравно. Београд има блудница на претек и пре наше јунакиње Несибе: 60 одсто становника су мушки, добрим делом војска, а још их се сваке године досељава, све сам бећар и фукара. Потражња за сексуалним услугама, је ли, велика је; понуда се логично труди да удовољи. Конкуренција није мала, па се цене одговарајућом логиком и формирају (у књизи има и курсна листа за 31 валуту у редовном оптицају 1842. године); да се избегне забуна, цене сексуалних и других услуга и робе изражене су у грошевима. Услуга сексуалне раднице (а било је и радника) кретала се од 5 до 15 гроша; за један грош могло се купити литар ракије или десет јаја или пиле или нешто више од киле брашна, па ви видите. То би, дакле, била политичка економија проституције у то време.

Несиба се у Београду појављује у лето 1830. и одмах упада у неприлике са турском пограничном полицијом која је прилично корумпирана (некако подсећају на Брацику Кертеса и његове царинике из деведесетих): при искрцавању с брода, Несиби и матери јој тај неки командир станице украде неку робу. Видевши да шут с рогатим не може, Несиба се одлучује на храбар и – показаће се – далековид потез. Отишла је у манастир Раковицу и примила јединоспасавајућу хришћанску православну веру и име Катарина, задобивши тако аутоматску заштиту српскога књаза и његове администрације. Изгледа да је тамо случајно наишла и на Милоша лично; било како било, њој су Турци морали да врате највећи део украдене имовине. Онда се не оклевајући бацила на посао.

КУРВЕРАЈ У КОМШИЛУКУ:

У то време проституција је имала и деликатан политички угао: због толике турске војске у Београду долазило је до неизбежних прекршаја јавног реда и мира, туча, пуцњава и пратећих појава због навале на блуднице, а све то између Срба и Турака, што није добро утицало на безбедносно-политичку ситуацију. Записано је да је Пресветли Књаз при сваким деликатнијим преговорима са Портом наређивао привремени изгон курви из Београда, да не ометају дипломатске напоре својим присуством и пратећим неизбежним инцидентима.

Кати (Несиби) кренуо је посао сасвим добро. У то време главни курварлук обављао се по Савамали, посебно Букурештанској улици, али то је била фукарска варијанта; већ по Дорћолу радила се отменија и скупља радња. Ако би се сексуална радница са својим дућаном домогла Теразијског гребена, то је било нешто. Изгледа да је Ката знала посао и имала живце, али и везе Где Треба. Годинама је успевала да избегне све неприлике које неизбежно прате њен занат и да има заштиту високих места. Проституција је, наиме, тада била у принципу забрањена; претиле су новчане глобе, камџијање и изгон из града, али власт се нешто није много трсила; све је то било као и касније, до дана данашњег: мож’ да бидне, ал’ не мора да значи; како се договоримо… Полиција је била корумпирана, судство исто тако, главари склони проводу. Неки записници из тог времена помињу да су сексуалне раднице полицајци одводили судијама и страним дипломатима „ноћом крадом“, али се ипак за то сазнало (Београд је то…).

Са проституцијом нужно иде и криминал, мада се Ката из таквих неприлика вадила. У неким случајевима било је парничења око ћемера са златом који су некако нестали током пружања… је ли, тих услуга – ако оштећене странке не лажу, то јест, а били су пијани као свиње, што је судски углављено. Из тих и сличних разлога београдске домаћинске фамилије стално су гунђале и жалиле се на курверај у комшилуку, па је власт ту и тамо наређивала да се нека сексуална радница има преселити из датог комшилука под претњом казне. То се на крају десило и Кати много касније, кад је оматорила, а младе снаге преузеле посао, али то је друга прича. Грађанска и чиновничка класа у настајању, све држећи се патријархалног морала, користила је сексуалне услуге ван куће, нормално, али не само по бурдељима, већ и по службеним просторијама, о чему постоје полицајна документа. Телефона још није било, па су кол-герле позиване по пандурима, ћирицама, судским послужитељима итд.

Радња је, дакле, радила увелико, Београд је растао, Турци су се повлачили све док 1868. не оду сасвим, али то је било после ове приче. Документа Управе града Београда од 1837. до 1941. која су недавно објављена у шест веома занимљивих књижурина (Историјски архив Београда, уредила Бранка Прпа) речито сведоче о проблемима с проституцијом. Бар два начелника ГСУП преклињали су Владу да проституцију легализује већ једном, јер да они не могу с тим да изађу на крај. Удовољено им је тек крајем 19. века, када су установљене „проститутске радње“ са паушалним порезом на промет, али и обавезом здравственог надзора итд.

ТРАДИЦИЈА ПАНТЕЛИЗМА:

Од самог почетка сифилис (френга; стидна болест на француској основи, кажу Руси) је био главни проблем, опет неизбежно. Рани захтеви полицајних власти да се нека профилакса и медицински надзор утврде прописима били су одбијени: Књаз је кратко одрезао да ту болест не добија ко је није тражио и квит. Трипер се чак и не помиње, мада мора да га је било, као и стидних ваши (стручно: пицајзли); народ се – кажу тадашњи лекари – слабо прао, нарочито женскиње, поготово оно „некле“ које доктори стидљиво, мада прецизно, зову „женска снага“. Просветитељски настројени чиновници и лекари мауку су намучили док какав-такав медицински надзор није почео да се уводи.

Има у овој књизи и веома занимљив део о ЛБГТ популацији тога доба, који се неће допасти нашим новим конзервативцима. Добро, јесу Турци били склони, али на то се код њих није баш прекорно гледало. Занимање „аџуван“ или „ђојлен“ (милосник) било је нормално, мада не и часно; некако се подразумевао моменат проституције. Аутори уводе термин „пантелизам“, по Пантелији Вукадиновићу из Барошевца који је младе мушкарце наводио на содомски блуд, чега би се они оканили чим се ожене. Тих епизода има још. Треба овде додати и једно пакосно писмо Вуку Караџићу од Књаза, кад су Вука оно најурили: Књаз му је поручио да обрије бркове и да оде за аџувана београдском паши, јер да је ионако кљакав, па му неће бити тешко да буде на четири ноге итд.

Наша Ката (Несиба) борила се иначе за своја уставна права кад је остала без високе заштите: парничила се, протестовала, позивала се на Устав, али јој – као ни нама – није помогло. Протерана је из Београда у Смедерево 1851. и после тога јој се губи траг. Ваља се надати да је уштедела нешто за старост; била је, по свему судећи, способна и промишљена жена.

Данас, ако вам је од тога лакше, није другачије. Конкуренција је јака као тада (долазе разне сексуалне раднице); полиција и Удба некако воле да имају то под надзором (сећа ли се неко брода-ресторана „Загреб“ на Савском пристаништу, код Капетаније? Лотос-бара? Колико београдских хотела ради на сат?). Има антибиотика, слава Богу, али има и СИДА; свако време носи своје бреме, али је најстарији занат жив и данас.

Милош Васић / Време

Једно мишљење на „Проституција у Срба – студија случаја …

  1. „Треба овде додати и једно пакосно писмо Вуку Караџићу од Књаза, кад су Вука оно најурили: Књаз му је поручио да обрије бркове и да оде за аџувана београдском паши, јер да је ионако кљакав, па му неће бити тешко да буде на четири ноге“
    Хехехе… Наш Књаз – непревазиђени шерет и зајебант.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s