Политика као занимање …

Наши политичари шаљу поруку да су довољно добри само за политику и да заправо немају где да се врате

Недавно је један аутор у британском „Економисту” у својој колумни навео да би Шекспиру, да је жив, Србија могла да буде инспирација. Као разлог томе,навео је да се стари непријатељи рукују, некадашњи пријатељи једни другима забадају нож у леђа, да се праве неприродне политичке коалиције, а да у странкама бесне виртуелни ратови, те да на Балкану политички патронат подразумева моћ, новац и гласове.

У Србији је политички прагматизам доведен до савршенства. Практично нема странке чији лидери нису познати грађанима већ више од две деценије. У уређеним земљама, па и оним мање демократским,и из позиције наше културе страним уређењима, завршетак председничког мандата или мандата одговорног државног функционера повлачи за собом враћање занимањуза које су се школовали. Примера ради, Кондолиза Рајс данас са политиком има таман толико везе да се након мандата државне секретарке у САД вратила на Универзитет Станфорд,где предаје политичкенауке. Бивши председник Ирана Махмуд Ахмадинежад је други пример. После истека другог председничког мандата донео је одлуку да се повуче из политичког живота и врати се свом првобитном занимању професора на Универзитету за науку и технологију у Техерану.

Због чега се српски политичари понашају као да немају своје занимање? Грађани Србије имају испред себе политичаре који их стално уверавају да је политика прљава, али који ипак не налазе са сходно да се повуку и препусте место можда бољима, а сами се врате пословима за које су се школовали. Ауторитарност српске политичке сцене је на тако високом нивоу да многи „лидери” опстају на свим изборима које су странке расписале уназад двадесет година, а често немају ни противкандидате. Странка која је формирана пре неколико година спровела је „изборе” на којима је један кандидат добио гласове свих присутних делегата. Бивши председник Србије спреман је на коалиције са маргиналним странкама и организацијама само да остане присутан у политичком животу. Тиме се баца љага и на саму функцију председника државе.

Идеолошке разлике међу српским политичарима не играју никакву улогу. У досадашњем току српског вишепартијског система, били смо у стању да видимо програмске левичаре који су у пракси ауторитарни националисти, социјалдемократе који су у свим владама партиципирали независно од странке стожера тих власти. Они који ове изборе еуфорично најављују као „чистилиште” присутни су у свакој извршној власти од смене Милошевића. Иза такве партијске комбинаторике стоји голи интерес који с интересима највећег броја грађана нема ништа. У Немачкој, СПД је организовала интерни референдум питајући све своје чланове да ли су за улазак у „велику коалицију” са Ангелом Меркел на челу. То је добар пример како се поштује чланство и како се стварно брине о идеолошким разликама које не постоје само декларативно.

Према једном социолошком учењу, до обнављања елите долази пропадањем владајућих чланова који се дегенеришу. Ако обнављање елита престане, владајућа класа пропада и често за собом повлачи целу нацију. До тога често долази због акумулације супериорних елемената у нижим класама, а инфериорних у вишим. Тако се, према овом учењу, стварају услови за избијање револуције и насилне смене поретка. Најгори опстају у врху годинама, а они који се нису снашли у политичким превирањима нипошто не одустају, већ желе да се врате тамо где су некада били.

У овим тренуцима, српском политичком сценом доминирају елементи који ничим не могу импоновати пре свега најобразованијој популацији,на коју се свака озбиљна земља која пројектује своју будућност деценијама унапред мора ослонити. Уместо тога, ти људи су препуштени стихији, према свим статистикама, велики број њих је незапослен, тренд мигрирања је настављен, а овдашњим партократама то као да одговара. Политичари шаљу поруку да су довољно добри само за политику и да заправо немају где да се врате. Међутим, од њихове несмењивости и бављења ексклузивно једним, политичким послом, грађани немају користи. Политички подмлаци који уче од својих шефова немају добар узор, а ми остали, који нисмо формално политички организовани, не можемо ништа добро очекивати од таквих „ученика”.

Социолог – Бранислав Оморац

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s