Принципу из принципа није потребна рехабилитација …

Ближи се стогодишњица атентата у Сарајеву. Објављују се нове књиге, па и нека нова тумачења. Покушава се и ревизија историје. Понекад се мешају узрок и повод Великог рата. Неки злонамерни „историчари” сматрају Принципове хице чак директним узроком. Озбиљни историчари стоје на становишту да је атентат у Сарајеву само искоришћен као повод за рат, који је Аустроугарска одавно желела, а што Србији тада никако није одговарало.

Највећи историјски ауторитети, попут Немца Фишера, тврде да је основни узрок рата немачка тежња за светском хегемонијом и бланко чек дат Аустроугарској у виду безрезервне подршке агресији на Србију, којој су потом „ланчано” следиле објаве рата широм Европе.

Јавља се и идеја да се 100 година након атентата спроведе „ревизија” поступка у којем је Принцип осуђен. То се оправдава тиме што Принцип није могао учинити злочин велеиздаје за који је осуђен, јер анексија БиХ никада није на правно ваљан начин прихваћена у самој Аустроугарској. Тачно је да Принцип није био велеиздајник, а ни он себе као таквог ни у сну није доживљавао. Пуцајући у Франца Фердинанда он је пуцао у окупаторску државу. То ипак не значи да је тако једноставно могуће „репресудити” Принципу, нити да је то уопште потребно. Не треба заборавити да је често „пут до пакла поплочан најбољим намерама”.

У нашем кривичном поступку нема ревизије. Она постоји у парничном поступку. Могуће је да се кривични поступак понови, чак и после смрти осуђеног, ако се докаже да је пресуда заснована на тешкој судској заблуди или чак да је учињен „судски злочин” у виду монтираног процеса. Такав је био случај с понављањем кривичног поступка Драгутину Димитријевићу Апису, осуђеном у Солуну. Разлика је велика у односу на суђење у Сарајеву. Апис није покушао атентат против престолонаследника Александра, за шта је осуђен у монтираном процесу, па је зато у поновљеном поступку ослобођен.

Тиме што је кривично дело погрешно правно квалификовано, не стичу се аутоматски услови за понављање кривичног поступка. У нашем праву би било могуће подношење захтева за заштиту законитости, али који и чији би то закон сада требало „штитити”? Ако би се поступак поновио, требало би да неки нови тужилац Принципа сада поново кривично гони, али не више за велеиздају, већ за тешко убиство. Чак и да сматрамо да је престолонаследник окупаторске државе био легитимна мета, у односу на коју је у кривичноправном смислу код Принципа постојао директни умишљај, не може се негирати да је страдала и супруга Франца Фердинанда (која би у духу НАТО терминологије била „колатерална штета”), а у погледу које је Принцип испољио евентуални умишљај.

У новом поступку, Принцип не може бити ослобођен, а коме је потребно да једног политичког атентатора и тобожњег „велеиздајника”, сада веома еластичним тумачењем права, претварамо у обичног убицу. Зашто би уосталом сада српско или било које друго правосуђе, исправљало правосудне грешке једне пропале државе, познате и као „тамнице народа”. Питање је и који би суд био надлежан за понављање кривичног поступка. Није могуће, бар не на правно ваљан начин, засновати надлежност суда у Србији, а питање је да ли би то могло и у БиХ. Није извесно ни који би кривични закон требало применити у новом поступку. Пошто анексија БиХ није била правно ваљана, питање је да ли је била уопште могућа примена закона АустроугарскеДа ли би требало применити законе Турске или чак сматрати да ни то није коректно, јер је тек Турска била вишевековни окупатор.

За већину Срба, Принцип је борац за слободу и никаква „ревизија” то не би променила. Велика суђења су често део историје, али се суђењима по правилу, не може писати историја. Они који Принципа и Србију оптужују као кривце за рат, не чине то зато што је Принцип осуђен као велеиздајник. Њих у кривотворењу историје не би обуздало понављање поступка Принципу, нити било какво „укидање” или „поништавање” пресуде у којој се уосталом, ни не тврди да је Србија подржала атентат, јер такве тврдње тужиоца у поступку нису доказане. Напротив, таква правна „егзибиција” би била контрапродуктивна.

Можда би, ипак, требало Принципа из принципа, а у инат онима који га сматрају чак и „терористом”, судски ослободити? То би било погрешно. Право не сме бити „играчка”, ни када је у функцији племенитих идеја. Принципа је историја одавно поставила на место које заслужује и он је већ одавно ослобођен…

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије

Милан Шкулић / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s