Старе ствари …

У једном часу нико неће имати одакле да плати и наплати било шта

Емброуз Г. Бирс, чувени угурсуз, велики нестали писац, написао је негде како није разумно свакојаке рачуне плаћати за живота. Завршни ионако стиже на крају, плаћао не плаћао.

Пре ће бити да је дијаболична мисао писца литерaрни отклон од гадне стварности него препорука скрушеном, задуженом грађанству. Кад дође време, независно од г. Емброуза, у српским поштама и банкама редови су недогледни. Најревноснији у мирењу са рачунима јесу они који најмање имају. Па се тако обрачуни са собом и државом своде сваког месеца, јер живот, на пример, може да чека, а „Инфостан” не.

Није ово, далеко било, предложак за масовни бојкот плаћања. Оно што се потроши, ваља намирити, и већина све бројније српске сиротиње то упорно чини. Али поданик нема добре механизме који би му помогли да утврди ко га све и у чије име стално поткрада. Немоћ дужника да установи шта су му све натоварили, напросто је дирљива.

Све би се некако вукло док се не распрсне да није било оних безочно високих рачуна из фирме праунуке ЕПС-а, која се, замислите зове „снабдевање”. Вукови из те паразитске (партократске) групације усудили су се да закључе како су грађани углавном кротке овчице. Ојађени људи који плаћају без питања, јер кога да питаш!? Кадија шаље рачун, иста личност објашњава шта је све на тој криминалној хартији. Није било грешке, греше они који нису разумели о чему је реч!

Кад су се дужници масовно дигли на харачлије, они су понешто и признали: добро де, могуће су грешке, људи смо. Али, рачуни ће бити поправљени само код оних који одлуче да се жале. За такве, „Снабдевање” је измислило посебну тортуру. Вишесатно чекање, надмена бахатост шалтерских радника, писање захтева. Видећемо, обавестићемо вас!

Министарка енергетике се неколико пута опробала у покушајима да заштити грађанство. Није вредело, такав систем се не може лако разорити, јер је и креиран да буде управо такав. Отуда и неизмерна беспризорност у потцењивању колективне памети грађанства, упорност у бандоглавом негирању намере да се рачунска хајдучија легализује.

Реакција државе била је више него млака. Наводно ће бити смењени неки истакнути партијски радници постављени близу струје, ако се установи да су одговорни.

Било је покушаја да се ситнији шефови из бескрајног ланца неодговорности „Снабдевања” склоне. Јесу ли или нису скинути са угодне партијске синекуре, то не знамо, али није у томе ствар. Нико се не усуђује да промени такав систем и успостави јасне параметре дуга. Ако се то не догоди, а неће, ствари стоје овако: ЕПС (и остали монополисти) наплатиће и своје и туђе. Ако не може милом, одлагањем, или на неки добар начин, свој тренутак чекају приватни утеривачи дугова.

Они могу да утерују своје док има живе супстанце у ојађеним домаћинствима, која се може претворити у паре. Статистика казује да у више десетина хиљада кућа „зарађује” само један. А тај је пензионер, од његових се примања живи, али пре свега плаћају рачуни.

У једном часу нико неће имати одакле да плати и наплати било шта. Пензионери, као што је и ред, полагано изумиру, посла нема, нема ни шеика на видику који ће инвестирати у бал на води.

Иначе, месецима знамо да су камате на дозвољене (а посебно недозвољене) минусе у српским банкама највише у Европи. Да ли то банке своје лихварење, у недостатку интересената за такође скупе кредите, реализују тамо где још једино могу? Банке кажу да другачије не иде и да овде све зависи од стопе привредног развоја и обавезних резерви које одређује Народна банка.

Хоће се рећи да је Србија несигурна земља, и да банке своје ненаплативе кредите намирују код грађана. А они морају у минус, јер у плусу никада нису ни били.

Влада, која ће до избора бити техничка, углавном се бавила великим пословима, једва се обазирући на обичан живот. А он је текао у складу с прохтевима „виших сила”, којима се тешко улази у траг, уз замагљивање узрока надолазећег социјалног слома, уз неспособност да се озбиљно сагледају његове последице.

Модерна српска политика, ма ко се њоме бавио на нивоу владајуће елите, углавном је игнорисала кључне ствари: улагања, привредни раст, докидање бирократске аждаје, продуктивно запошљавање, раст цене рада, елиминацију партијске државе и владавине њених медиокритетских епигона.

Кампања је почела, стварају се коалиције од познатих, потрошених лица, али нема, или нико не открива добар програм за живот Србије.

Стојим у великом реду у миријевској пошти. У њему, углавном пензионери, најревносније платише.

Из неког звучног извора чује се приглупи слоган, састављен ваљда поводом растуће бриге за људе у озбиљним годинама: „Стари нису ствари, они праве кифлице и ванилице.”

Волео бих да упознам тог генијалног песника. Узгред, знам једног деду који уме да направи добру попару. Зар то јело од старог хлеба није довољно добро за слоган?

Љубодраг Стојадиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s