Хапшење после којег ништа није исто …

Cлучај Оливера Ивановића je не само правно него и политичко питање од чијег исхода ће зависити његова судбина али и српско-албански односи у догледној будућности

Хапшења политичара увек и свуда изазивају реакције у јавности али, у нормалним околностима не допуштају сумњу да ће се на суду доказати њихова кривица или невиност. Оливер Ивановић није, међутим, обичан политичар нити су околности његовог хапшења у Митровици уобичајене. Он је један од најугледнијих српских политичара на Косову, бивши посланик у Скупштини Косова и државни секретар у Влади Србије и, што је важније, човек чије је упорно залагање за дијалог Срба и Албанаца на Косову изазивало поштовање и у локалним и у међународним круговима. Укратко, Оливер Ивановић је постао симбол једне другачије политике која је, после Бриселског споразума, требало да донесе мир свим становницима Косова. И због тога је, после оставке Крстимира Пантића, његова победа на предстојећим изборима у Косовској Митровици била готово извесна, чиме би била отклоњена и последња препрека на путу стварања заједнице српских општина и коначне нормализације политичких прилика на Косову.

Отуда су његово неочекивано хапшење и оптужба за ратне злочине изазвали и у српској заједници на Косову и у Србији, али и у међународним круговима, неверицу и бојазан да би сви досадашњи напори уложени у Бриселски споразум могли пасти у воду. Текст Живојина Ракочевића који је пре неколико дана објављен на овим страницама потресно говори о расположењу косовских Срба после овог хапшења и уочи понављања избора у Косовској Митровици 23. фебруара. Неки ће тешко одолети искушењу да направе аналогију између хапшења Ивановића и хапшења Азема Власија крајем осамдесетих година, које је спалило последњи мост који је у СФРЈ повезивао Србе и Албанце и гурнуло Косово, тадашњу заједничку државу али и читаву Европу у југословенску трагедију. Да се послужим једним изразом који је недавно ушао у употребу: „месечарење”, то јесткратковиди потези тадашњег српског руководства на Косову покренули су ланац догађаја који је разбио СФРЈ и упалио варницу десетогодишњег грађанског рата. Хапшење Оливера Ивановића неће изазвати нови српско-албански рат али угрожава крхки српско-албански дијалог и вероватно ће оставити траг на предстојећим парламентарним изборима и у Србији и на Косову.

У Србији, која је на почетку предизборне кампање, готово је немогуће оставити по страни овај случај који у очима јавности поткопава читаву конструкцију Бриселског споразума и тек обновљено поверење у балканску политику Европске уније. Сви они који су и до сада сматрали да политику међународне заједнице воде двоструки стандарди у њему ће видети недвосмислену потврду својих страховања док су они који верују да су мир и суживот Срба и Албанаца на Косову могући, хапшењем Ивановића остати без једног од кључних аргумената. Кампања у албанским медијима на Косову, која добија размере медијског линча, говори да у Приштини има оних који мисле да ће хапшење Ивановића сломити српску заједницу, заокружити независност и донети одлучујућу предност на косовским изборима. Најтеже је разумети мотиве оних који воде политику ЕУ на Косову да после највећег успеха европске дипломатије на западном Балкану и на самом крају мисије Еулекса овим потезом доведу у питање све што је до сада постигнуто.

У кампањи против Ивановића у косовским медијима до сада се нису чули дисонантни тонови, упозорења на последице овог обрта нити глас оних који су били Ивановићеви саговорници у скупштини Косова и на бројним српско-албанским скуповима последњих година. Узнемирава чињеница да ту кампању предводи „Коха диторе” новине које су годинама важиле за умерене и које су после рата 1999. позивале да се заустави погром над Србима. Ваљало би подсетити да су деведесетих година у Србији демократска опозиција и бројни утицајни интелектуалци отворено пружали отпор политици тадашњег режима и тражили заокрет у српско-албанским односима на Косову. Чак и у најтежим данима рата, ванредног стања и цензуре 1999. многи утицајни Срби су дигли глас против насиља на Косову, а отмица Басрија Плане у Београду била је повод да и поједини људи у тадашњој власти изврше притисак да он буде ослобођен. Не би се смело заборавити и да су на прве вести о прогонима Албанаца на Косову које су донели албански дописници у Београду реаговали, истина без успеха, опозициони политичари у Србији.

Коначну реч у овом случају има Еулексово правосуђе за које ће он бити до сада најозбиљнији испит јер, ма каква била пресуда, она ће имати далекосежне последице. У садашњој узаврелој атмосфери поступак против Ивановића лако би се могао претворити у политички процес у коме би и Срби и Албанци тражили судски епилог својих досадашњих сукоба у коме би Еулексови тужиоци и судије били под великим притиском. Оклевање судија у Приштини да у законском року одговоре на захтев адвоката да се Ивановић брани са слободе у српској јавности је протумачено управо на тај начин. Због тога је данас случај Оливера Ивановића не само правно него и политичко питање и преседан од чијег исхода ће зависити његова судбина али и судбина Срба на северу Косова и српско-албански односи у догледној будућности.

Професор Факултета политичких наука – Предраг Симић

Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s