Први српски виски тече из Џорџвила …

Да пониште рурално порекло, бар две генерације Срба је с презиром избегавало брљу „директ’ из родног краја”, преферирајући као доказ своје еманципације „Рубинов” вињак и „Бадел” коњак.

Генералски синови и другови на одговорним положајима су пак уживали у благодетима којекаквих Фулбрајтових и других стипендија, те спољнотрговинским аранжманима с тим декадентним Западом па су, осим „фарки” с Понте роса и „зипо” упаљача, у земљи идеалног социјализма запатили моду пијења вискија, као чин ултимативног хедонизма оних који су мало више равноправни од осталих. Онда, како то већ бива, дође време – све се преокрене, мрски империјалисти посташе добродошли утеривачи демократије па се као њихова претходница на полицама југо-деликатесних радњи појавише и флаше „балантајна”, којима није дуго требало да постану основна монета у ситнијој западнобалканској корупцији, али и омиљени плен лопурди-сецикеса у првом новосадском дисконту на почетку Јеврејске улице…

Али, не лези враже, таман се свет овдашњи едуковао и у погледу неких других вискија, кад затутњаше и прођоше ратови, дође на ред и нови тренд па тазе прокламовани поштоваоци Русоовог „повратка непатвореној природи” баталише виски те сад са страхопоштовањем, као цркви, приступају ракијском казану, а с мистериозношћу алхемичара, попут алем-камена представљају своје дасковаче, батргаче и осталу брљу из домаће радиности. Још кад је почело да се до неба воздиже оно чудо од дудоваче, ваљда једини легални халуциноген који је, у временима док је Бог ходао по земљи, пио последњи од света…

2dws1Што због знања стеченог на факултету и пракси стручњака у свету пиварства, што због пренемагања другара о „мојој чистој, домаћој”, дојадило је давно Петроварадинцу Шандору Комарому да слуша о тим јединственим непоновљивим урацима ракијских казана па решио да направи виски. Инат?

– Не. Ствар је много једноставнија. „Две голубице” су настале с пуном свешћу о томе да у свакој ракији, због воћне опне, мора бити и метил-алкохола, а то баш и није добро – прича Шацика док на сто у ушушканој кући на почетку Београдске улице, зиданој отприлике у време цара Јозефа, износи лепо дизајнирану флашу „Two doves” и сипа, испоставља се, прави нектар боје ћилибара у чаше. – Житни дестилати пак као што је виски, немају уопште метил-алкохола, што није небитно за љубитеље чашице.

Комароми се смеши док покушавамо да одгонетнемо етикету на енглеском. Лепо пише да је родно место малт вискија извесни „Georgewill”.

– Дестилерија нам је у Ђурђеву, где сам давно купио имање, бежећи од гунгуле града. Тражили смо мирно место, с добрим саобраћајним везама до вароши и погодили у избору. Само су нам два пута украли казан – шеретски ће Шандор, коме у породичном бизнису производње и дистрибуције јединог оригиналног вискија у Србији помаже син Александар. – Пре 20 и кусур година сам пробао да направим први виски, и онако неупућен, узмем малтекс, полупроизвод јечменог слада па га дестилишем само једаред… Ужас! Умало нисам производњу првог војвођанског вискија скроз баталио, тако је то одвратно било.

Комароми сениор је ономад дипломирао код професора Војислава Крајована, првог декана Тенолошког факултета, и његове супруге, микробиолога Ивке Калачевић, чије књиге и данас малтене као библије држи на радном столу. Тврди, и даље учи. Мада је након Челаревске пиваре, био незаобилазан пројектант у више војвођанских пивара.

– Уз помоћ литературе, али и многих практичних покушаја, дошли смо до „две голубице”, вискија за који нико не би претпоставио да је произведен у овој Панонској равници. Тестирао сам другаре, људе с истанчаним укусом, подметнем им, успем нашу „голубицу” у флашу којег другог славног малт вискија – нема шансе да је „провале”. После се чуде сами себи како нису препознали – смеје се Шандор. – А то што питаш за ирске и хајленд, шкотске вискије и њихову бурад прављену од храста који расте на висинама већим од 1.300 метара… ма, ево ’ома ћу, само кад наш фрушкогорски храст порасте још једно 700 метара. Ма, какви! Храст јесте битан, виски само у њему стари и добија арому, кад га флашираш, нема даљег процеса, не добија на квалитету, ма колико га чувао „у штеку”, али не треба претеривати. То је више ствар маркетинга Шкота и Ираца него што има стварне основе у реалности. Укус зависи и од тога у којем делу подрума стоји буре, да ли је високо подигнуто, или при поду. Ма, сваки казан и буре су ти различити, мада се, на пример у „Џеку Денијелсу” хвале да „возају” бурад, премештају их по неком редоследу, не би ли им у годинама лежања у бурадима виски био истог квалитета. Свашта!?

О финесама вискија Шандор прича са зенбудистичким посвећеношћу, баш као његов пријатељ професор Влада Ковач, један од водећих српских енолога и члан еснафске Француске академије, о винима. Можда и зато већ петнаестак новосадских и неколико београдских кафића у својој понуди има и троструко дестилисан малт “Two doves, destilated in Georgewill”.

Милић Миљеновић / Мишко Лазовић

Мученица родног краја

Историја књижевности није доказала ауторство, али антологија српске усмене литературе приписује Данилу Кишу реченицу: „Нема ништа тако неприродно као што је природа”. Можда је то била реакција на колеге по перу сврстане у тзв. стварносну прозу, који су као врхунац благоутробија наметали „мученицу што жеже из роднога села”. И док није био тиражан, у кафани је суботички Црногорац обавезно наручивао – виски.

Дневник

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s