Осећај за снег …

Чита ли Александар Вучић „Пешчаник”? Тамо Ивица Павловић изврсно преводи одличне текстове, па се посета овом другосрбијанском сајту исплати и ако нерадо завирујете на места на која иду само истомишљеници.

Ове седмице препоручујем „Плутократску параноју” нобеловца Пола Кругмана, који сецира америчку политичку мржњу и подсећа на чувени предизборни говор Френклина Рузвелта из 1936. године. Један од најпопуларнијих америчких председника свих времена те године у Медисон сквер гардену рече да је наследио власт која 12 година „ништа није видела, чула, нити предузела”, јер је од народа „одвраћала поглед”.

Рузвелт говори о мржњи коју осећа од сила „организованог капитала” и изговара необичну, у данашње време скоро богохулну реченицу: „Радујем се тој мржњи.” Уводничар „Њујорк тајмса” Кругман иде корак даље, тврдећи да и Обама треба да се радује истој мржњи. Она је, вели, знак „да ради нешто добро”.

Ако „плутократе” заменимо тајкунима, јасно је да је Александар Вучић против себе ујединио сличне силе, финансијски и пословни монопол, шпекуланте и профитере. Покренуо је политички земљотрес и срушио жилаво увезан естаблишмент, а уместо владајуће класе на сцену извео неке нове политичке снаге, дуго држане далеко од политичке трпезе.

Није чудо да је постао својеврстан предмет мржње, већ је пре за чуђење што је одмах свима открио своју Ахилову пету. Отад се стално жали на „политичку мржњу”, на „иживљавање” над њим и његовом странком, на оптужбе за „тобожњу диктатуру у земљи”, за аутократију…

Све што му се дешава се могло очекивати, и нема ничег нездравог у потреби грађана да тестирају границе Вучићеве моћи, да изазивају његов „демократски капацитет”. Пре би се ту могло говорити о некој жилавости овдашњег политичког духа и потреби да се свака сила сведе на мању, подношљивију меру.

То не значи да нису лицемери и лажови они који нас убеђују да је њихова мржња тек шала, шега, сатира, још мало па чиста уметност. Није ту била реч само о грубој шали са политичарем који је заиграо на наше емоције. Јер шта је било криво оно дете што је за викенд страдало у унакрсној политичкој ватри сајбер ратника? Оно што је постало „малим дегенериком” само зато што се накратко нашло у загрљају „сатиричару” омраженог политичара?

У ком је моралном универзуму то смешно? Само у оном у ком су снови црногорског уметника и саветника председника скупштине Андреја Николаидиса да Милорад Додик, Борис Тадић и патријарх Иринеј заједно динамитом одлете у ваздух, виђени као „цивилизацијски искорак” и борба за слободу изражавања.

Као што се само у том универзуму могло десити да неки до јуче искрени пријатељи слободе штампе омрзну и решавање случаја Ћурувија, све у страху да би кажњавање убица могло да донесе политичку корист Александру Вучићу.

Љиљана Смајловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s