Покољ под велом тајне …

Покољ српског становништва на периферији Бањалуке, у селима Дракулић, Шарговац, Мотике, Пискавица и Поткозарје, не само да је био најмасовнији злочин који је почињен у само једном дану на простору бивше Југославије, него и један од злочина који се најдуже систематски заташкавао и најмање истраживао!

Околности које окружују цели догађај прилично су нејасне, првенствено јер је комунистичка власт у Бањалуци, чији су неки од чланова били директни учесници у овом покољу, одмах по преузимању власти забранила било какво спомињање жртава и злочинаца у овом случају.

Вишедеценијска тишина

О покољу који је починила НДХ, више се причало у самој НДХ него у комунистичкој Бањалуци, тако да је већина података из тог времена састављена од службених информација из времена до 1945. године.
Деценијама је трајало ћутање и заташкавање, па и застрашивање, затварање и протеривање “радозналих” да би тек по распаду бившег система почело отворено да се прича о томе шта се десило фебруара 1942. године на ободу Бањалуке.
Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да се у Бањалуци, ни после распада комунистичког режима, ниједна институција није озбиљније бавила истраживањем овог злочина, а све што је урађено и све што је данас познато, јесте резултат труда појединаца, који су без ичије помоћи и подршке узимали изјаве преживелих, скупљали податке за спискове жртава и покушавали да реконструишу догађај.

Истраге појединаца

Један од таквих је Лазар Лукајић, који је као дете и сам преживео покољ.

– Не зна се да је неко трагао за планом покоља који је разрађиван у Стожеру у Бањалуци: ко је све учествовао у договорима, где и када? Има ли нешто о том записано у записницима са седница, циркуларима, извештајима, тадашњој штампи, архивама? Не зна се за имена и презимена усташа кољача који су дошли из Загреба. Одакле су били? Како су и где припремани физички и психички за ту грозну акцију? Куда су отишли и шта је с њима уопште било после покоља? Као да су пали с неба и после покоља одмах се тамо вратили. Како су се после рата понашали Хрвати из тих села, непосредне комшије покланих Срба, неки од њих и учесници у масакру? Где се налазе записи о њиховим евентуалним сведочењима? Је ли ико трагао за “обширним извјештајем” Еугену Кватернику о бањалучком покољу, који је био најављен напред цитираним радиограмом од 11. фебруара 1942. године – пита се и сам Лукајић, који је у књизи “Фратри и усташе кољу” понудио до сада најкомплетнију документацију како о покољу у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, тако и о покољима у Пискавици и Поткозарју, 5. и 12. фебруара 1942.
Пре њега, Јован Бабић је написао роман “Дракулићи”, приликом чега је такође скупљао сам све доступне податке, а осим њих, тек неколико појединаца самоиницијативно је покушало да сазна нешто више о овим злочинима.

Питање без одговора

У исто време сваке године у фебруару, највиши званичници са говорница поручују да злочин не сме бити заборављен, а чињенице кажу да злочин никада до краја није био ни истражен, чак ни по паду комунистичког режима и успостављању демократије на овим просторима.

Изјаве преживелих документоване су једино од стране ентузијаста и самих преживелих. До данас нико није поставио питање о томе ко су у ствари били припадници фантомског “тјелесног здруга”, који се нигде више није појавио после Дракулића, нико није питао за одговорност комшија које су водиле усташе од куће до куће, те учествовале у пљачки и убијању, нико није узео изјаве од деце католичке вероисповести која су својим очима гледала клање вршњака у Шарговцу.
Упорност и систематичност којом се свака прича о овом злочину заташкавала, као и чињеница да ни после неколико деценија никаква озбиљнија истрага није ни споменута, остављају доста простора сумњи да је у случају покоља у Бањалуци у фебруару 1942. године, за разлику од других стратишта, било много више разлога за заташкавање.

Оно што је урађено до сада, попут књиге Лазара Лукајића, по речима самог аутора, само је почетна база за озбиљно истраживање, које би било достојно трагедије невиних жртава.

Покољ, песма и пљачка

Усташе су у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу, Пискавици и тадашњој Ивањској, као у руднику Раковац, према непотпуним списковима убили преко 2.500 мештана, међу којима и 551 дете.
Покољ је, према свим доступним званичним изворима, извршила јединица “поглавниковог тјелесног здруга”, под вођством Јосипа Мислова и фратра Вјекослава Филиповића Мајсторовића, уз помоћ домаћих усташа, које су потом, уз песму, пљачкале имања побијених Срба, док су ови још умирали по кућама и двориштима.
У основној школи у Шарговцу, католички свештеник Вјекослав Филиповић започео је клање српских ученика пред разредом и учитељицом, као и пред осталом децом, а на тај начин убијено је и измасакрирано 51 дете.

Pressrs.ba

“Хрвати су најхрабрији народ,

не јер се ничег не боје – већ јер се ничег не стиде…”

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati

Једно мишљење на „Покољ под велом тајне …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s