Како видео игре утичу на мозак …

Шта гејмери доживљавају у пц игри

Очигледно је да видео игре утичу на мозак гејмера али како и да ли тај утицај има неке добре особине које се развијају кроз гејминг

Како брзе видео игре утичу на наш мозак? Уђите у лабораторију са когнитивним истраживачем Дафни Бавелиер и послушајте изненађујуће вести о томе како видео игре, чак и акционе пуцачке игре, могу да нам помогну да учимо, да се фокусирамо и да, са невероватном прецизношћу радимо више ствари истовремено.

Како видео игре утичу на мозак. Шта гејмери доживљавају у пц игриДафни Бавелиер: Ја сам неуролог, а као неуролог, интересује ме како заправо мозак учи, а посебно ме интересује могућност да мозак учинимо паметнијим, бољим и бржим.

У том смислу, говорићу вам о видео играма. Када кажем видео игре, многи од вас помисле на децу. Тачно је. Деведесет посто деце игра видео игре. Али будимо искрени. Када су деца у кревету, ко је испред ПлаyСтатиона? Многи од вас. Просечна старост гејмера је 33 године, не осам година, у ствари, ако погледамо демографски приказ гејмера за будућност, гејмери сутрашњице су старији одрасли. (Смех)

Видео игре прожимају наше друштво. Оне не иду никуда. Имају невероватан утицај на наш свакодневни живот. Погледајте ове статистичке податке које је објавио Ацтивисион. Месец дана од када је изашла игра „Цалл Оф Дутy: Блацк Опс“, играли су је укупно 68 000 година широм света, зар не? Да ли би се неко од вас жалио да на исти начин вежбамо математичке задатке?

Питање које постављамо у лабораторији је: како да искористимо ту моћ? Желим да се вратим назад на тренутак. Знам да су многи од вас доживели да дођу кући и нађу своју децу како играју овакве игре. (Пуцњава) Суштина игре је да стигнете своје непријатеље, зомбије пре него што они стигну вас, зар не? Готово сам сигурна да је већина вас помислила: ‚‚Ма хајде, можеш ваљда да радиш нешто паметније од пуцања у зомбије?“ Волела бих да ставите ову импулсивну реакцију у контекст у коме сте нашли своју девојчицу како попуњава судоку или свог дечака како чита Шекспира. Већини родитеља би ово било фантастично. Па, нећу вам рећи да је играње видео игара по цео дан заправо добро за ваше здравље. И није, а зависност никада није добра. Али тврдим да у разумној мери, баш она игра коју сам вам показала на почетку и све те пуцачке игре пуне акције имају прилично јак и позитиван утицај на многе аспекте нашег понашања.

Не прође ни једна недеља без неког великог наслова у новинама о томе да ли су видео игре добре или лоше по вас, зар не? Бомбардују вас тим информацијама. Волела бих да оставимо по страни расправу у бару у петак увече и да вас стварно уведем у лабораторију. Оно што ми радимо у лабораторији јесте да директно меримо, квантитативним методама, утицај видео игара на мозак. Због тога ћу узети пар примера из нашег рада.

Прва заблуда за коју сам сигурна да сте чули јесте да превише гледања у монитор квари ваш вид. То је тврдња о виду. Можда има офталмолога међу вама. Ми у ствари знамо како да тестирамо ту тврдњу. Можемо да уђемо у лабораторију и да измеримо колико добро видите. Можете ли да погодите? Људи који не играју пуно акционих игара, који не проводе пуно времена испред монитора, имају нормалан или како га ми зовемо корективан до нормалан вид. То је уреду. Проблем је оно што се у ствари догађа онима који се препуштају видео играма отприлике пет сати недељно, 10 сати недељно,15 сати недељно. По томе, њихов вид би требало да је веома лош, зар не? Погодите шта? Њихов вид је веома, веома добар. Бољи него код оних који не играју. И бољи је на два различита начина. Прво, они могу да препознају ситне детатаље у великој гужви, а то значи да могу да прочитају ситна слова на лековима и да притом не користе лупу, једноставно можете да их видите голим оком. Друга ствар у којој су бољи јесте што могу да разликују више нивоа сиве боје. Замислите да возите по магли. Од тога зависи да ли ћете видети ауто испред себе или не и да ли ћете избећи несрећу, или ћете имати несрећу. Ми у ствари користимо ова сазнања да бисмо развили игре за пацијенте са слабим видом, и да бисмо утицали на њихов мозак да боље види. Без сумње, када су акционе видео игре у питању гледање у монитор вам не погоршава вид.

Још једна заблуда за коју сам сигурна да сте чули: видео игре изазивају проблеме са пажњом и повећану растројеност. Добро, знамо како да меримо пажњу у лабораторији. Показаћу вам један пример како то радимо. Замолићу вас да учествујете, морате заиста да играте игру са мном. Показаћу вам обојене речи. Хоћу да гласно кажете боју слова. У реду? Ево првог примера. [„Столица“] Наранџасто, добро. [‚‚Сто“] Зелено. [‚‚Табла“] Публика: Црвено. ДБ: Црвено. [‚‚Коњ“] ДБ: Жуто. Публика: Жуто. [‚‚Жуто“] ДБ: Црвено. Публика: Жуто. [‚‚Плаво“] ДБ: Жуто. У реду, видите у чему је ствар, зар не? (Смех) Поправљате се, али је тешко. Зашто је тешко? Зато што сам употребила несагласност између саме речи и њене боје. Колико добру пажњу имате одредиће колико брзо ћете превазићи несагласност, млади људи овде на свом врхунцу, су вероватно били мало бољи од нас старијих. Можемо да покажемо да, када радите овакав задатак са људима који играју пуно акционих игара, они у ствари брже превазилазе ову несагласност. Очигледно, играње тих акционих игара не изазива проблеме са пажњом.

Заправо, људи који играју акционе видео игре имају многе дргуге предности када је пажња у питању, а један вид пажње који се такође побољшава је способност праћења објеката у свету. То је нешто чиме се ми стално користимо. Док возите, ви пратите, водите рачуна о возилима око вас. Такође водите рачуна о пешацима, псу који трчи, и на тај начин, ви возите безбедно, зар не?

У лабораторији, људи који дођу у лабораторију, седну испред компјутерског екрана и ми им дајемо мале задатке, које ћу вам показати. Видећете жута насмејана лица и неколико плавих тужних лица. Ово су деца у школском дворишту у Женеви за време одмора зими. Већина деце је срећна. Одмор је. Али нека деца су тужна и плава зато што су заборавила своје капуте. Сви почињу да се померају, а ваш задатак је да пратите ко је имао капут на почетку, а ко није. Показаћу вам један пример где имамо само једно једно тужно дете. Лако је јер можете једноставно да га пратите погледом. Можете да пратите, пратите, а када се заустави, појави се знак питања и пита вас, да ли је ово дете имало капут или не? Да ли је на почетку било жуто или плаво? Чујем неколико жутих. Добро. Дакле већина вас има мозак. (Смех) Сада ћу вас замолити да урадите задатак, али сада ће то бити мало захтевнихи задатак. Њих троје ће бити обојени у плаво. Не померајте поглед. Молим вас не померајте поглед. Нека вам поглед буде фиксиран и проширен, привуците своју пажњу. То је једини начин да стварно урадите ово. Ако шетате погледом, готови сте. Жуто или плаво? Публика: Жуто. ДБ: Добро. Наша типична нормална млада одрасла особа може да фокусира пажњу на три или четири објекта. То смо управо урадили. Они који играју акционе видео игре могу да прате шест до седам објеката, што се и види у овом видеу овде. Овај је за вас који играте акционе видео игре. Мало већи изазов, зар не? (Смех) Жуто или плаво? Плаво. Имамо неке људе који су озбиљни тамо. То. (Смех)

Добро. На исти начин на који видимо ефекат видео игара на понашање, можемо да снимимо мозак и да видимо утицај видео игара на њега, тада наилазимо на доста промена, али највеће промене су, заправо, на можданој повезаности која контролише пажњу. Један део је темени режањ за који је добро познато да контролише оријентацију пажње. Други је чеони режањ, који контролише како одржавамо пажњу, и још један је предњи цингулат, који контролише како усредсеђујемо и регулишемо пажњу и решавамо конфликте. Сада, када снимимо мозак, видимо да су све три од ових мрежа уствари много ефикасније код људи који играју акционе игре.

Ово ме води до закључка, у литератури о технологији и мозгу, који се коси са интуицијом. Сви знате шта је „мултитаскинг“. Сви сте криви за „мултитаскинг“ за време вожње аутомобила када узмете мобилни телефон. Лоша идеја. Јако лоша идеја. Зашто? Зато што док се ваша пажња преусмерава на мобилни телефон, ви уствари губите могућност да реагујете брзо на аутомобил који кочи испред вас и зато постоји много већа шанса да ћете се наћи у несрећи. Сада, можемо да меримо такве способности у лабораторији. Очигледно не терамо људе да се возе около да бисмо бројали колико ће несрећа имати. Цена тога би била превисока. Али правимо задатке на компјутеру где можемо да измеримо, прецизно у милисекунду, колико брзо они прелазе са једног задатка на други. На овај начин, дошли смо до закључка да су људи који играју пуно акционих игара заиста, заиста добри у овоме. Они се пребацују веома брзо, веома окретно.

Сада бих волела да упамтите тај резултат и ставите га у контекст друге групе корисника технологије, групе која је јако цењена у друштву а то су људи који користе више медија истовремено (мултимедиа-таскинг). Шта је „мултимедиа-таскинг“? Чињеница је да, већина нас већина наше деце, слуша музику док у исто време претражује интернет и истовремено четује на Фејсбуку са својим пријатељима. То је „мултимедиа-таскер“. Прво истраживање које су извршиле колеге са Станфорда, а које смо ми поновили, показало је да су људи који кажу да су „мултимедијални-таскери“ апсолутно ужасни у „мултитаскингу“. Када их испитамо у лабораторији, показују се веома лоше.

Зар не? Овакви резултати нас доводе до два главна закључка. Први је да нису сви медији једнаки. Не можете да упоредите ефекат „мултимедијалног-таскинга“ и ефекат играња акционих видео игара. Они имају потпуно различит ефекат на различите видове сазнања перцепције и пажње. Чак и у самим видео играма, сада говорим о овим видео играма које су пуне акције. Различите видео игре различито утичу на ваш мозак. Зато морамо да уђемо у лабораторију и стварно измеримо какав је ефекат сваке видео игре посебно.

Друга лекција је да обична мудрост не значи много. То сам вам већ покзала, видели смо чињенице да упркос доста времена проведеног испред монитора, гејмери имају јако добар вид, итд. Оно што је стварно изненађијуће је да су студенти, који кажу да се често баве „мултимедија-таскингом“, убеђени да су одлично прошли на тесту. Покажете им њихове податке, покажете им да су лоши, а они вам кажу: „Нема шансе.“ Знате, они имају неки осећај да су стварно врло, врло добри у томе. То је још један разлог због кога морамо да уђемо у лабораторију и стварно измеримо утицај технологије на мозак.

У неком смислу, када размишљамо о утицају видео игара на мозак, он је врло сличан утицају који вино има на здравље. Постоје неке јако лоше примене вина. Постоје и неке јако лоше примене видео игара. Али када га узимамо у разумним дозама, и са довољно година, вино може да буде јако повољно за здравље. Заправо постоје посебни молекули који су пронађени у црном вину који утичу на дужину живота. На исти начин, као што те акционе видео игре имају доста карактеристика које уствари врло снажно утичу на пластичност мозга, учење, пажњу, вид, итд ми радимо на томе да нађемо које су то активне карактеристике да бисмо могли стварно да их искористимо и да направимо боље игре, било за образовање или рехабилитацију пацијената.

Пошто желимо да утичемо на образовање или рехабилитацију пацијената нас уствари не занима какве резултате постижете ви који проводите пуно времена играјући видео игре. Много више нас интересује да на било коме од вас покажемо, тако што ћемо вас натерати да играте акционе игре, да уствари можемо да променимо ваш вид на боље, без обзира на то да ли желите да играте видео игре или не. У томе је сврха рехабилитације или образовања. Већина деце која иду школу неће рећи: „Супер, два сата математике!“

То је у ствари срж овог истраживања, а да бисмо то постигли, треба да направимо следећи корак. А следећи корак је да спроведемо истраживање у тренирању. Дозволите ми да објасним овај корак задатком који се зове ментална ротација. Ментална ротација је задатак, замолићу вас – и ви ћете да решите задатак – да погледате ову фигуру. Проучите је, то је тражена фигура, показаћу вам ћетири различите фигуре. Једна од те четири различите фигуре је заправо ротирана верзија ове фигуре. Кажите ми која: прва, друга, трећа или четврта? Добро, помоћи ћу вам. Четврта је. Још једном. Укључите мозак. Хајде. То је наша тражена фигура. Трећа. Одлично! Тешко је, зар не? Разлог зашто сам вас замолила да урадите ово је што стварно можете да осетите како вам се мозак грчи, зар не? Баш и не изгледа као да играте празне акционе видео игре.

Па, оно чиме се бавимо у овом истраживању је следеће: људи дођу у лабораторију, ураде један овакав задатак онда их ми приморамо да играју акционе игре 10 сати. Они не играју 10 сати одједном. Распореде своје време тако да играју по 40 минута неколико дана у периоду од две недеље. Онда, када заврше са тренингом, враћају се неколико дана касније и поново их тестирамо на сличној врсти ментално ротационог задатка. Ово је рад колеге из Торонта. Они су показали да, у почетку, знате, испитаници дају очекиване резултате за одређено старосно доба. После две недеље тренинга са акционим видео играма, они уствари дају боље резултате и побољшање је још увек ту пет месеци после завршетка тренинга. То је врло, врло важно. Зашто? Зато што сам вам рекла да желимо да користимо ове игре у образовању и рехабилитацији. Требају нам резултати који ће бити трајни.

У овом тренутку се многи од вас вероватно питају па, шта чекате, зашто не избаците на тржиште игру која би била добра за пажњу моје баке и у којој би она стварно уживала или игру која би била одлична за рехабилитацију вида мог унука који болује од амблиопије, на пример?

Па, радимо на томе, али постоји изазов. Постоје неуролози, као што сам ја, који почињу да схватају који су добри саставни делови игара за постизање позитивних резултата, назваћу то „броколи“ страна једначине. Постоји индустија софтвера за забаву која је веома вешта у осмишљавању привлачних производа којима не можете да одолите. То је „чоколадна“ страна једначине. Проблем је саставити те две стране, што помало подсећа на храну. Ко би уопште хтео да једе броколи преливен чоколадом? Нико. (Смех) И вероватно сте имали такво искуство зар не? Узмете игру за учење и некако осетите да, хмм, знате, баш и није забавна, није баш занимљива. Оно што нама треба је уствари нова врста чоколаде, врста чоколаде која је неодољива, коју стварно желите да играте, али која има све састојке, добре састојке који се налазе у броколију које не можете да препознате али који ипак утичу на ваш мозак. И ми радимо на томе, али је неопходно да се неуролози окупе са људима који раде у индустрији за производњу софтвера за забаву и са издавачима, ово нису људи који се обично састају свакодневно, али је изводљиво и на правом смо путу. Желим да имате то на уму и да вам се захвалим на пажњи. (Аплауз) (Аплауз)

Извор: Тед конференција / Башта Балкана

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s