Демократски дефицит …

Када се разарају средњи слојеви, који су носиоци и чувари демократије, јављају се, са једне стране, масе, а са друге вође

За демократију су важна следећа питања. Ко је изабран, а ко влада? Да ли бирачи гласају за оне који владају? Да ли бирамо и политике или само политичаре? Да ли се политика спроводи у складу са исказаним жељама грађана на изборима и обећањима политичара? Мањкавости демократије чине демократски дефицит који изазива и демократске и недемократске реакције.

Данас, више него икада раније, постављају се питања чему избори ако се политика не води у складу са исказаним преференцама грађана, када се грађани не питају за мере које предузимају владе, које су обзирније према међународним финансијским институцијама него према својим бирачима. Интереси влада, грађана и међународних финансијских организација или корпорација битно се разликују. Грађани и јавност захтевају радна места, међународне финансијске институције говоре о дефициту, а владе заговарају штедњу. Дефицит се можда санира, али се нова радна места не отварају. Ова ограничења остављају веома мало простора институцијама и процесима на основу којих се доносе суштинске одлуке у демократији, као што су страначка компетиција, избори, парламент у којем се доносе закони и обликују јавне политике. Доношење одлука о опорезивању и трошењу одвија се изван јавне расправе и мимо учешћа демократски изабраних актера. На тај начин, политички процес постаје нетранспарентан, политичка одговорност замагљена, а исходи на дужи рок врло су неизвесни. Владе настављају да смањују трошкове и подижу порезе, без обзира на то шта бирачи, то јест порески обвезници о томе мисле.

Проблеми су слични и међу чланицама ЕУ и другде. Разлика је у томе што чланице спроводе директиве уније. Међутим, Французи, Шпанци, Ирци, Холанђани, Португалци, Грци, Словенци, Словаци и Кипрани од почетка економске кризе убедљиво су гласали против модела које нуди еврозона. У овим државама, власти су трпеле изборне поразе, левичари су смењивали десничаре, и обратно – али економска политика остала је иста.

Наиме, данас економски ресурси умногоме одређују теме и обележавају доношење политичких одлука. Како новца нема довољно, присутно је превелико задуживање националних влада, чиме се врши куповина једнакости и социјалног мира на кредит који ће будуће генерације отплаћивати. С обзиром на то да су огољени „изгладнели капацитети државе“, она више није у стању да покрива трошкове из текућих прихода. Уместо текућих прихода, држава своје обавезе измирује задуживањем. То су (планирани) будући приходи – то јест будуће пореске основе које се заправо смањују, будући да све већи делови државног буџета одлазе на сервисирање дугова (уместо на пружање услуга и инфраструктуре). Пред националним владама је „императив штедње“ за коју постоје три врсте фактора које га чине ургентним, али истовремено и отежавају његову примену. Најпре, то је потреба да се санирају пропале (или потенцијално пропале) финансијске институције којима су владе биле важни клијенти. Друго, владе не могу да се ослоне на повећање пореза јер то представља додатни терет приватним инвеститорима и обесхрабрује нове инвестиције. И треће, не могу се резати трошкови јер је све веће делове социјалног осигурања који се до сада финансирао из „парафискалних“ прихода, потребно покривати из прихода државе, како би се смањио притисак на послодавце. Није искључено да су и државе у којима грађани удобно живе, попут социјалдемократског света у Скандинавији и другде, купиле своју једнакост на кредит од будућих генерација.

Како примећује немачки аутор Клаус Офе, ради се о двоструком губитку контроле: владе су изгубиле контролу над опорезивањем и финансијским сектором, а грађани су изгубили поверење у идеју демократске контроле. Као одговор на овај процес јављају се различите реакције грађана – од повремених испада масовног насиља у великим градовима у сиромашним предграђима Лондона, Париза, Атине, преко побуна у подсахарској Африци 2011. и излива агресије маса у различитим деловима света. Када су легитимни канали деловања грађана затворени, замењују их нелегитимни, уз велике ризике и високе трошкове који их прате.

Као резултат имамо и раст десног популизма у Аустрији, Мађарској, Бугарској, Румунији и Грчкој, против имиграната, страног утицаја, на пример против ЕУ. Незадовољства политичком елитом и неравнотежом у дистрибуцији материјалног богатства, као што је био случај са Волстритом, захватило је различите делове света. Социјални протести и социјални немири потврђују да људи производе и својим деловањем репродукују друштвени свет, али нису у стању да га потпуно контролишу. Економска криза, сасвим сигурно, један је од главних узрока, јер се она непосредно одразила на пад животног стандарда, на губитак посла, на веће кредите и већа задуживања. Незадовољство је постало опште, а страх од егзистенције доминантан. Мање је важно да ли су партије недорасле овој прилици или су разне популистичке групе и појединци искочили у први план попут Сиризе у Грчкој, Пепе Грила у Италији или пиратских партија. Када се разарају средњи слојеви који су носиоци и чувари демократије, јављају се, са једне стране, масе, а са друге – вође.

Професор Факултета политичких наука / Славиша Орловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s