Историја треба да буде учитељица знања, а не учитељица заблуда …

Најкраћа могућа дефиниција историје за верујућег православног хришћанина могла би се овако сажети – историја је замисао Господња о људском роду. Ако историчар тако постави ствари, он постаје свестан да се историја реализује у историјском времену које је Господ одредио.

Када су у питању два братска народа – Срби и Руси – прст Промисли Господње очигледан је приликом величанственог Владимировог Крштења Русије и величанствене мисије Светог Саве код Срба. После та два грандиозна догађаја у историји наших народа, немогуће је расуђивати о историји Срба и Руса без познавања и узимања у обзир хришћанске православне природе Русије и Србије. Од тада до данас, централни значај у историји Срба и Руса јесте, да ли се они Христу приближавају или се од Њега удаљавају.

Нестор Летописац (око 1056 — 1114) представља идеалан пример историчара који нам у свакој слици свог историјског приповедања дочарава да је прст Промисли Господње умешан у историју његовог народа, па није случајно да га и данас зову “оцем руске историје”. Код Нестора нема никаквог списка чињеница, али слике стварања руске цркве, уједињења словенских племена око хришћанске идеје, мисије Ћирила и Методија, крштења кнегиње Олге, Крштења Русије…, нигде не улазе у колизију са историјском истином. Поред непроцењивог историјског значаја, “Повијест минулих љета” Нестора Летописца представља и један непревазиђен уџбеник истинског патриотизма. Немогуће је одрастати и духом примати и осећати штива попут Несторовове “Повијести минулих љета” и заразити се либералним духом, постати тиква без корена (као што ни Србин који је одрастао уз Његоша и српску епску поезију, не може прерасти у либералну тикву без корена и залагати се за промену идентитета и свести свог народа).

Срби су у делу руског ђака Милоша Милојевића (1840-1897), такође имали духовно и богословски осмишљену историју (Милош је био и наставник веронауке) у којој, као ни код Нестора, није била занемарена патриотска компонента, али је та историја читав један век забрањена, па данашња српска деца уче кастрирану историју свог рода. Главни стваралачки мотив и Нестора и Милојевића била је – Истина, контрола у свему била је – светлост Христовог учења и због тога овакви тумачи историје представљају вековне чуваре идентитета свог народа.

Нећемо се подробније у овом тексту бавити пуким лажирањем историје како Срба тако и Руса, него ћемо само указати на духовне узроке који су довели до израстања читаве плејаде историчара који нису ништа друго него пета колона српске и руске историје. У Србији на примеру лажног просветитељства, а у Русији (тачније Малорусији) на примеру прихватања уније, догађаја који од тада до данас, вековима порађа многобројне пете колоне у руској историји.

Да би знали како се данас понашати, да би могли одабрати правилне орјентире, морамо познавати истинску Историју наше Отаџбине, а не оно што Ватиканско-Германско-Хашка инквизиција жели да представи као историју Србаља. Али ту историју не треба изучавати као пуки збир датумираних догађања јер историја није мртво слово на папиру, него као духовне саржаје од непроцењиве вредности који су надахњивали душу Србинову током много векова.

Када на тај начин приступимо историјским процесима, полагано увиђамо да историја Руса и Срба у контексту општељудске историје уопште није стихијска или случајна, него да историјом управља премудра Промисао Господња и да Господ своју посебну бригу посвећује онима који се не затварају у чисто земаљске оквире, већ својом душом теже вечним Небеским вредностима. Чак и када су нас током наше историје дотицале тешке недаће, било је то од Бога послато ради нашег добра, јер је то некада једини начин да брижни Отац уразуми своју заблуделу децу (треба се присетити како свети владика Николај тумачи улогу Турака – као бич Господњи за уразумљивање хришћана).

Када су се Срби под Карађорђем коначно почели ослобађати турског јарма, када се како каже Његош, поново над Србима Небо отворило, није дошло до обнове симфоније световне и духовне власти као у држави Немањића. На место истинског просветитеља Светог Саве засео је лажни просветитељ Доситеј, који је посвађао српску Цркву и школу (овде морам да јасно кажем да у Доситејеве добре намере и патриотизам уопште не сумњам, али – пут у пакао често је поплочан добрим намерама. Говорим о његовом рационалистичком просветитељству или боље рећи антипросветитељству). Управо после овог лажног српског просветитеља долази до плејаде “еуропски-учених” историчара рационалиста који због свог отпадија од свете вере уводе мноштво произвољних формулација у српској историографији. И то је закономерно – историја се не може исправно тумачити ако се занемари улога Творца те историје.

Немогуће је само скученим рационалистичким умом, без помоћи Свише, помирити разум са инстиктима, објективно са субјективним. Ништа боља ситуација није ни данас, јер они који пишу о милионима година људске историје (што значи да никад Библију нису узели у руке) не могу на прави начин раскринкавати многе ступидарије ватиканско-германске историографије. Без поимања духовног садржаја и првостепених вредности наше историје од стране српских историчара, неће бити могуће потпуно раскринкавање ватиканско германске историјске школе па ће наша деца и даље учити (иако су сви топоними на Балкану словенског (српског) порекла и знатно старији од настанка хришћанства) да смо се у шестом веку населили на Балкан, а да су Албанци староседеоци Балкана.[1]

Уместо што пишу о томе да је Голијат био Србин (што је немогуће доказати, а и да је био Србин, ваљда је наше срце на страни Давидовој од чијег колена дође спасење роду људском) паметније би им било да пишу о великим Србима пре мисије Светог Саве, који су оставили дубок траг у историји спасења рода људског.На пример о двојици великих Срба, византијским царевима Константину и Јустинијану (свакако да је свети владика Николај знао шта пише када их је назвао Србима). Или да покажу да су Ћирило и Методије били Срби, да су на нашим просторима, око српске Мораве, ширили своју мисију, како то на срамоту српске историографије доказују словачки историчари…

Уопште, савремена историографија потпуно маргинализује улогу српског народа у историји Византијске царевине,што због етнофилетизма многих грчких историчара, што због немара и неозбиљности српске историографије приликом изучавања историје Византије. Срби ни у оквиру самог Византијског царства уопште нису били маргиналци, него су и као народ и као појединци дали огроман допринос процвату и развоју хиљадугодишњег православног царства.

На примеру Малорусије (данашње Украјине) такође можемо као на длану пратити два парелна историјска тока, један благочестиви који не ратује против Промисли Господње (како би рекли Руси – Святая Русь) и други богоборачки, проклети (како би рекли Руси: окаянная нерусь). Свети благоверни кнез Александар Невски свестан да се у том тренутку не може супротставити монголској најезди, прихвата ропство оних који траже материјално али не дирају душу и иде на поклоњење Татаро-Монголима, али са мачем у руци креће на паписте који траже душу православног руског човека.

Његов историјски пут, пут Свете Русије, прате милиони благочестивих Малоруса, од козачких бораца за свету веру Православну, до бораца против нацизма. Његов рођак, Данило Галицки поверовао је Римском папи да ће му помоћи, прихватио унију са јеретицима и кренуо у рат против Татаро-Монгола (и овде истичемо да не треба сумњати у његове добре намере, али је често пут у пакао поплочан добрим намерама). Наравно, није било никакве помоћи од паписта, али је издаја Христа оставила страшне последице на читав каснији ток историје Маорусије. Тако од тада до данас, најстрашнија пета колона руске историје долази управо са територије Малорусије. Да поменемо само Мазепу[2], Пугачова[3] и Бандеру.[4] Дакле, уочи и за време Другог светског рата, поново Малорусија представља главну базу пете колоне која је тесно сарађивала са Хитлером.

Стаљин открива заверу Тухачевског који је уочи рата са Немцима спремао војни преврат, али су поједини заверенички конци успели да сачувају своје високе положаје у Црвеној Армији. Знамо да победници пишу историју, а у овом случају главна историографска слика о Великом Отаџбинском рату (како Руси зову Други светски рат) створена је у време владавине Никите Хрушчова, који је био близак са издајничком завереничком врхушком у војсци. Верујем да се извитоперена историографија Хашког трибунала према Србима може једино поредити са извитопереношћу историографије о периоду владавине Јосифа Висарионовича Стаљина, која је углавном креирана у хрушчовљево време.

Та историографија и данас – поготово у Србији – у доброј мери слови за истиниту, многи публицисти, чак и православни, изједначавају Стаљина са Хитлером, уопште не помињући и не помишаљајући да је то слика потребна русофобима свих боја, слика коју је Запад креирао уз помоћ пре свега самог Никите Хрушчова. Одмах после Стаљинове смрти Никита Хрушчов започиње нови страшни прогон Руске Православне Цркве[5], одваја Крим од Руске Федерације и припаја га Украјини и практично рехабилитује Тухачевског и Бандеру. Из овога се види да русофобија Јушченка или Кличка није никакав њихов изум, него наставак петоколонашке традиције.

Хрушчовљева историографија је русофобима потребна са једне стране да би се Стаљин изједначио са Хитлером (кривица за Први светски рат, наравно, резервисана је за Србе), а са друге стране да се максимално демонизује владар који не само да се успешно супротставио западним фашистима у рату, него ни у миру није желео да игра по нотама Запада. Интересантно је да се та историографија одржала практично до наших дана, тек последњих година у време владавине Владимира Владимировича у Русији излази читав низ књига које бацају потпуно друго светло на догађаје из колико јучерашње прошлости.

Величанствена победа пре свега руског народа над нацизмом, највећим злом у историји човечанства, била је могућа само уз помоћ владара који у одсутним моментима руске и светске историје није ратовао и није се противио Промисли Господњој. Тај владар и тај период руске историје заслужују озбиљније истраживање и од стране православних српских историчара и публициста, време је да се прекине приказивање највећег државника XX века само испразним флоскулама типа “безбожни хазјајин руског живота и смрти”, флоскулама које су пре свега смислили жестоки русофоби. Данашње фашисоидно лице кијевског Мајдана више него очигледно сведочи да је лажна историографија учитељица заблуда, а не учитељица знања.

* * *

Међутим, Господ као врхунски Домостројитељ и Творац свега видљивог и невидљивог, свакако је творац и људске историје, па без обзира на сметње које чине Богу непослушни људи, Он људску историју усмерава у правцу који је Њему потребан. Дакле, ако историчар зна да је Господ творац историје, да је творац историјског времена, тада ће копање по архивама бити само припрема за главни његов рад, а изучавање историје ће бити постављено на чврсте методолошке темеље, где се историја схвата пре свега као постизање смисла.

То значи, да ће Господ своју замисао о човечанству довести до свог победничког краја, јер Господ не бива поруган, а на нама је да одлучимо да ли ћемо кренути путем великих слугу Господњих у нашим народима, то јест путем милиона грађана Небеске Србије[6] и Свете Русије или ћемо кренути путем пете колоне наше историје на који нас позивају они који би да нам промене свест.

——————————————————————–

[1] Види – Историја за шести разред О.Ш. – аутор Раде Михаљчић

[2] У Полтавској бици овај малоруски хетман уочи саме битке окреће леђа Петру Великом и бори се на страни папиних Швеђана (примедба Р.Г.)

[3] У време Екатерине II представљао се као убијени цар Петар III и дигао буну међу донским козацима која је довела до великог братоубилачког крвопролића (примедба – Р.Г.)

[4] Вођа Организације украјинских националиста (ОУН) који је тесно сарађивао са нацистима (примедба – Р.Г.)

[5] РПЦ је у послератном периоду Стаљинове владавине доживела истински процват (примедба Р.Г.)

[6] По речима светог владике Николаја, Небеска Србија броји стотину милиона душа.

Ранко Гојковић / Фонд стратешке културе

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s