Живот за причу …

Неувијено се служећи уценом и понижавањем социјално слабих, интереси наших капиталиста постали су смисаони монопол елите изабраних

Добро је да је новинарство у Србији само по себи већ дуже главни облик борбе против сваке неправде: новинари откривају наручиоце политичких атентата, откривају убице својих колега, разобличују корупцију, раскринкавају шефове нарко-мафије и здушно помажу у припреми ванредних избора. Је ли то, заправо, и разлог што понеко од колега понекад бива и убијен? Пошто у време недемократских и демократских режима у земљи Србији у протеклих 13 година нису смели да истражују корупцију, нити да приупитају шефове обавештајно-безбедносне заједнице и јавне тужиоце ове земље ко то годинама крије доказе за убиства колега новинара.

Истина, у прошлости су око тога неки новинари и нека удружења стално постављали та питања, али општа и не на конкретне адресе – с именом и презименом. Рецимо, да ли смо питали бившег шефа координације обавештајно-безбедносних служби државе Србије ко је убио наше колеге и затражили од њега да одговори на наше захтеве? Није ваљда да он то није знао, а гости српских затвора на дуже време то одавно знају? Но, можда је неко и питао тог шефа, можда ја то нисам запазио, шта да се ради, владала је диктатура демократије.

И да сада није било сиротог затворског штићеника господина Легије, о доказима за убиство колеге Славка Ћурувије, наравно, још и данас не бисмо знали. Но, захваљујући управо Легијином кајању и његовом осећају за правду и истину, и ми новинари у Србији постали смо хероји у очима целе нације. Ми смо номади отпора, ми смо јавни трибунал. Јер, то је наша мисија, то је живот за причу. За разлику од Латинске Америке, где медији који превише „чачкају” одједном остану без реклама, затим следе откази „незгодним” новинарима и уредницима, или им држава одмах одузме држављанство, а убиства дођу тек као трећа фаза.

Тамо су све то степеновали. Ми у Србији нисмо тако фини и прескачемо те непотребне међуфазе. Сада нам остаје још да Легију одликујемо Орденом затворског покајника првог реда. Са пругастом подвезицом. Пошто он од државе за ову истину ништа друго и не очекује. Нема смисла, где би он то? Ако га се сете, сете…

Мерне јединице духа времена садашње Србије одавно су поремећене, ново је увек носило трагове старог. Могућност деконструкције у вези је с могућношћу реконструкције, оно што називамо реформама јесте повлачење социјалне државе, ако прође овај закон о раду, онда је предаторски неолиберални капитализам у Србији победио. И радни ће човек у овој земљи бити вишеструко слабије заштићен од радника у Немачкој.

А ми, јелте, хоћемо у ЕУ? И то нема никакве везе с политичким флоскулама о нашим радницима нерадницима. Платите их колико вреде, па да видите како ће радити. Овакав распон плата у Србији, између менаџерско-хоштаплерског слоја и радника произвођача, још није забележен у светској историји, осим у Латинској Америци.

Пљачка се и даље одвија, јер код нас влада формула: сва моћ тржишту. Уз то иду и наше верзије свих перверзија неолиберализма: идеологија деоничарске вредности и неједнакост у расподели прихода, искуство да курсеви акција пробијају плафон када се најаве отпуштања. Српски турбокапитализам, то јест „терор економије”. Или, зашто се у изградњи државе благостања српски политичари не ослоне на идеје лорда Џона Мајнарда Кејнса.

Како Кејнс каже: „Незапосленост не нестаје аутоматски, а да би се овладало конјуктуром, нису битне количине новца, већ потражња за добрима.” Из тога је извукао одлучујући закључак: „Тамо где недостаје потражња, мора да ускочи држава.” Идеје су конкретно и успешно испробане у „њу дилу” Френклина Рузвелта у САД. Где је и шта је данас српски „њу дил”?

Не замарајући се празном причом о друштвеној прихватљивости, или хуманости, наши економски моћници све отвореније нам намећу искључиво своју вољу. Неувијено се служећи уценом и понижавањем социјално слабих, интереси наших капиталиста постали су смисаони монопол елите изабраних. Новац је код нас мутирао до појма божанства, а са њим и власт.

Држава се неолиберално повукла из културе и науке – онај ко плати диктира и облик, а недостатак правог места чини нашу уметност номадском и подложном опозиву. Нека агресивна антикапиталистичка култура и не постоји. Ворхолова стратегија афирмације постала је бесмислена. Разум се код нас толерише само у његовој прагматичној, али не и у његовој визионарској варијанти. У којој је мери разум искривљен, показује и прављење хероја у таблоидним новинама.

Гротескно слави свој повратак у тзв. комедијама и у приглупим ТВ серијама. Медији представљају део ове наше хистерије, прави проточни бојлер, део јавног лудила. Све већи број избезумљених и насилних људи весници су једног децентрализованог, деидеологизованог необјављеног унутарсрпског грађанског рата, који у својој ступидности слепо следи узоре западне културне и медијске индустрије, која, заправо, тежи да нас све учини малолетнима. Излаз?

Тражење онога што треба да дође сутра одиграва се у реинтерпретацији нечега од јуче. Али, можда оно што је прошло може да буде схваћено тек у тренутку када у себи не носи ништа садашње. Тада може да буде поново рођено.

Малтене у потпуној недужности…

Мирослав Лазански / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s