Последња забрањена тема у Србији …

Србија за разлику од земаља у окружењу касни са реформом пензијског система најмање десетак година. Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска и Македонија су одавно извршиле реформу и увеле други стуб обавезног приватног пензијског осигурања познатог као ДЦ, дефинед-контрибутион. Црна Гора је делимично а Косово потпуно још 2003 године увело други стуб .

У Србији је био евидентан изостанак пензијске реформе из Владиног пакета реформи за 2013. Отпочињање пензијске реформе је била обавеза Владе усвојена фискалном стратегијом за претходну годину али она не само сто није отпочела него је чак и избрисана са листе планираних реформи можда као услов или уцена опстанка коалиционих партнера у Влади.

За функционисање постојећег система првог стуба пензијског осигурања заснованог на финансирању из текућих доприноса запослених (паy-ас-yоу-го) од пресудног значаја је однос између броја запослених и броја пензионера. Да би тај систем функционисао оптимално би било да на једног пензионера долази ћетири запослена.

У Србији је тај однос тренутно један на према један. Пензионера је нешто више од 1700 000 док је у јавном сектору је запослено најмање 750 000.То значи да мање од милион запослених ван јавног сектора мора обезбедити новац за постојеће пензионере као и плате запослених у јавном сектору и њихове доприносе за пензијско осигурање. Како је то немогуће држава се задужује. Овакав систем је неодржив а у Србији се пензије још увек исплаћују само зато сто држава узима кредите из иностранства.

Новац који су годинама садашњи пензионери уплачивали у ПИО фонд висе не постоји. Пензионери а пре свега њихови лидери не желе да виде да пензије које се данас исплачују није њихов некада зарађени новац већ оних тренутно запослени х. Запослениисто тако нису довољно свесни да се троши њихов новац и да ће сутра тај фонд и за њих бити празан. Мозе се десити да неко од запослених тужи ПИО фонд или државу Србију у Стразбуру да га сваког месеца краду и узимају новац из фонда и да сутра неће бити пара за његову пензију.

Према последњим подацима јавни дуг Србије на крају новембра 2013 износио је 19,5 милијарди евра.Ако се овако настави са задуживањем поставља се питање још колико дугосе мозе издржати а да се не прогласи банкрот. Свака одговорна држава, ћак и ако банкротира, не сме својих скоро два милиона грађана оставити без икаквих прихода и управо због тога мора постојати резервнаваријанта ‘Б’ за исплату пензија .

У слуцају банкрота свима се исплацују приближно исте социјалне ткз. државне пензије финансиране из буџета. За већину пензионера то би значило повечање, док би они са високим пензијама били оштечени. Идеално би било спровести реформу ПИО фонда по узору на најбољи светски модел Аустралијски ’Супераннуатион’. По том моделу сваки послодавац је обавезан да плац́а пензијски допринос за све запослене.

У Аустралији је то тренутно 9.25% бруто неопорезоване зараде, у Сингапуру 16% а у Хрватској 5%. Будуће пензије зависе пре свега од висине овог пензијског доприноса који се уплаћују током радног века. Новац се не може подићи пре одласка у пензију али зато свако појединачно одлучује где че се у међувремену инвестирати,у акције послодаваца , успешних компанија у земљи или иностранству или у државне обвезнице од чега сви имају вишеструке користи.

Уколико запослени умре пре одласка у пензију онда се његови м наследницима исплачује целокупна сума уштеђевине.Када појединац потроши новац из свог приватног фонда онда прелази на државну пензију која је иста за све.

Такав модел су осим комшија из окружења прихватиле и око 40 земаља у свету а међу њима Циле, Перу, Аргентина, Мексико и већина земаља Јужне и Латинске Америке, Аустралија,Нови Зеланд, Шведска,Норвешка,Пољска, Словачка, Латвија, Естонија, Украјина,Казахстан, Вијетнам, Индонезија, Малезија, делимично Русија и Кина, итд. Сингапур, који поједини министри у Влади спомињу као модел и узор реформи, је мозда отишао најдаље у спровођењу реформе другог стуба пензијског осигурања.

Оваква реформа је потребна без обзира да ли ће Србија банкротирати или не јер је ПИО фонд вец одавно банкротирао и постао проточан бојлер у коме пара једноставно више нема. У Србији постоји илузија да се недостаци радикалних реформи могу надокнадити сталним, ситним козметичким променама законских прописа.Фискални савет се огласио са неким безначајним предлозима, повећање старосне границе одласка у пензију, који ништа битније не могу променити. Може се поставити питање да ли они немају довољно знања о савременим светским пензијским моделима или то до сада из непознатих разлога нису хтели јавно да кажу.

Говорити и писати о стварној реформи је забрањена тема у Србији јер је ’интелектуална елита’ потчињена политичарима и бирократама. У овом случају серади о непознавању материје мада нису искључени и идеолошки разлози и страх који јејош увек многима у подсвести. Оно што је најгоре нема ни теоријских расправа, новинари као да не смеју да пишу о добрим и лошим странама хрватског модела реформе ,као да поново живимо у прошлим временима када нико није смео јавно да говори и пише о вишепартијском систему јер тоне дозвољавају неки застрашени лидери коалиционих партија на власти.

У сваком случају, у оваквом моделу другог стуба обавезног пензијског осигурања средства појединаца налазе се на индивидуалним рачунима запослених па политичари и партије не могу утицати на њих нити обећавати веће пензије да би добили гласове бирача. То је заправо прави разлог зашто још увек нема радикалне и једино могуће реформе пензијског система и зашто је то вероватно последња забрањена тема у Србији.

Зоран Зечевић / Васељенска

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s