Путинове победе и Обамини порази …

Када га је магазин „Форбс” прогласио за најмоћнију особу у 2013. години, многи су на Западу сумњичаво коментарисали ову оцену угледног америчког пословног магазина. За већину западних аналитичара и медија Владимир Владимирович Путин је тада био само бивши кагебеовац који по трећи пут аутократски води Руску Федерацију. Међутим, сада му и западни аналитичари признају да је у 2013. постигао изванредна достигнућа на међународном плану, при томе показујући, како пише коментатор америчке агенције Асошијетед прес, убилачки инстинкт једног шаховског велемајстора.

То што га је минулих дана утицајни британски дневни лист „Тајмс” прогласио за међународну личност 2013. године делује и као дефинитивна потврда онога што је већ свима јасно минулих месеци: Путин је минуле године успео да оствари неколико дипломатских победа на међународној сцени које су, као по правилу, највише биле на рачун САД. Заправо скоро све што се може окарактерисати као Путинова победа у исто време је и спољнополитички пораз америчког председника Барака Обаме. Али, у једном случају и обрнуто.

Можда највеће дипломатско надигравање некадашњих хладноратовских опонената одиграло се на сиријском терену. У тренутку када је било скоро извесно да ће америчке војне снаге, уз сигурну подршку Саудијске Арабије, Турске и Катара, да изврше војну интервенцију на војску лојалну сиријском председнику Башару ел Асаду, руска дипломатија је успела да издејствује да Дамаск испуни услов Вашингтона за које Американци нису веровали да ће бити испуњен. Чим је амерички државни секретар Џон Кери јавно оставио могућност да Асадове снаге не буду бомбардоване уколико се Дамаск одрекне залиха хемијског оружја, његов руски колега Сергеј Лавров је брзо реаговао и на изненађење Американаца испословао такав договор.

Све је схваћено као велика Путинова победа, баш као и када се Украјина у задњи час предомислила и одустала од потписивања Трговинског споразума и Споразума о придруживању са Европском унијом, а потом од Москве добила кредит вредан 15 милијарди долара.

Међутим, највећа Путинова победа која је уједно и Обамин пораз, могло би се рећи, заправо је срећан стицај околности који је Кремљ могао само да пожели. Када је бежећи од америчке потере, узбуњивач и бивши сарадник америчких тајних служби Едвард Сноуден летом из Хонгконга слетео у Москву, Кремљ никако није желео да се помисли је Сноуден руску шпијун у америчким редовима. А будући да то досад нико није ни покушао да тврди, сасвим сигурно да није. Али, управо Сноуденов долазак у Русију, и то што је добио привремени једногодишњи азил, омогућио је Путину да се представи не као руски аутократа, како га називају западни медији, већ као борац за људска права и слободу изражавања.

Иако је и сам признао да је љубоморан на Обаму што може да има читав систем свестраног шпијунирања свих комуникација широм света и да се после открића те тајне „извуче”, Путин је у случају Сноудена добио аргументе да Обами на међународној сцени „одржи лекцију” о слободи и правима грађана. Како би из руку Запада избио све аргументе којим га оптужују за кршење људских права и политички прогон у Русији, Путин је на крају 2013. помиловао све за Запад најинтересантније руске затворенике – од руског тајкуна Михаила Ходорковског, преко чланица панк бенда „Пуси рајот” до активиста „Гринписа”.

У овом низу Путинових победа и Обаминих пораза, на једном унутрашњем питању амерички председник је ипак „освојио бод”, за разлику од руског колеге. То је – економија. За станара Беле куће 2013. је дефинитивно била најгора година у досадашњем председниковању, али се ипак може похвалити да је, према извештајима из трећег квартала 2013, економија САД порасла по годишњој стопи од 4,1 одсто, што је највише међу развијеним западним економијама, при чему је и незапосленост пала на седам одсто.

С друге стране, Путин се не може похвалити значајним резултатима руске привреде која се већ деценијама ослања, пре свега, на извоз нафте и гаса. Због тога је руска економија минуле године имала не превише завидан раст од око два одсто, будући да 2013. није била као године из прва два Путинова мандата када је бум у ценама и светској потрошњи нафте и гаса нагурао раст руске економије на фантастичних седам одсто.

Упркос томе што још из совјетских времена има развијену тешку индустрију, која сада није у рукама државе већ неколицине олигарха, Русија вапи за искорењивањем корупције, али и покретањем индустрије, која се не би бавила само прерадом метала, прављењем наоружања и васионским пројектима, већ и производњом аутомобила, телевизора, фрижидера и свакодневне опреме коју сада Руси углавном купују увозећи из Европске уније.

Због тога је Путин и изјавио да би украјинско потписивање трговинског споразума са ЕУ представљало „велику претњу” руској привреди, јер би то „преплавило Русију производима из ЕУ”. Међутим, то што је Кијев одагнао да потпише трговински брак са Бриселом и тиме Европљанима поставио једну спољнотрговинску баријеру, не значи да је проблем руске економије решен. Чак и по Путиновом признању, изреченом у његовом новогодишњем обраћању нацији, „проблем руске економије јесте унутра а не споља”. Управо та чињеница је на унутрашњополитичком плану највећа опасност за Путина, јер колико год били поносни на председникове победе на међународној сцени, грађанима Русије ће бити важније то како живе.

Ненад Радичевић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s