Ђока Балаш, релативно љигав тип …

Загреб и Балашевић воле се јавно. Наслови у новинама нису скривали одушевљење гостом: „Не морате га вољети, али га морате цијенити“, написао је Вечерњак, док остали медији ионако не скривају одушевљење готово било чиме што долази из Србије – било чиме осим Боре Чорбе, рекло би се. Но ја бих ипак много радије отишао Бори на концерт. Зашто? И као прво, зашто уопће петљати политику у музику? Па јер се неки музичари, како ћемо видјети, баве политиком.

„Ђоле је легенда, Ђоле никад није хушкао на рат и био је увијек за мир, Ђоле је бјежао када су га хтјели послати у тај сулуди рат“. „Ђоле никад није мрзио никог, ишао је и у рату пјевати свугдје, у Босну, Словенију…“, тако отприлике иде мит о Балашу. Ђока Балаш је један од оних људи који су стекли ауру помиритеља, миротворца: за карту за његов прошлотједни концерт – заправо серију од три концерта, се у Загребу чекало у редовима. Планирани број наступа је повећан, како нитко не би остао без карте. Рекло би се, опуштени људи који никог не мрзе, поруке мира, зезанција…

Но постоји и друга страна феномена Балаш, која се данас намјерно прешућује. Неким људима се, ако су довољно опортуни, манипулативни и спремни окренути се како вјетар пуше, опрашта све: Балаш, баш као и Северина, спада међу такве. Неки други, попут споменутог Боре Чорбе, су управо попут лика из његове пјесме: „Жика Живац је дежурни кривац, он је обележен и негативац“. Тај Балашевић – миротворац, мултикултурњак и поштењак који воли све народе свијета, а нарочито еx-југославенске је у освит рата спјевао пјесму које се данас одриче, но срећом остала је забиљежена на аудио-снимци доступној на интернету:

Текст ове национално-љубавне пјесмице, извођене у дворани Сава Центра и Српском Народном Позоришту 1991. године, како би се охрабрило и дало морал храбрим српским ратницима који су се спремали на походе против „северозападних република које пљачкају Србију и оће да се отцепе“ (примијетите контрадикцију) гласи овако:

Лаку ноћ браћо Јанези
Схватам вас, све су то гени
Маме вас хабсбуршки кавези
Неко је рођен да шени

Мало сте плебисцирали
Пре тог сте пуно роварили
Товариши, дуго сте свирали
Док се нисте натоварили

‘Ајте ви, браћо Словенци,
Немојте с тим да се шалите
Само вас чекају Немци
Само им ви још фалите

Кварни сте, јадна вам мајка,
Нисмо из истог филма
И дечки из трецег рајха
За вас су ГГ фирма

Не кунем, не кунем и не претим
Све ово сматрајте шалом
Ја нећу да вас се сетим
Ни кад будем гледао слалом

На нама свако ућари
И ви сте тако одлучили
Лаку ноћ браћо смучари
Добро сте ми се смучили

Желим вам мир и спокојство
И славу вашој застави
Било је задовољство
Јеб’о нас ко нас састави

Но, након свега три године, кад је у Србији завладала глад и биједа, Балашевић се ипак сјетио оних којима је обећао да их се неће сјетити ни „кад буде гледао слалом“ и узео држављанство Словеније! Дакле: постао је суграђанином људи за које је три године раније тврдио да су генетски предодређени да шене као пси, да су гори од нациста, и на чији је рачун опћенито истресао плејаду увреда из најгорих шовинистичких пропагандних шема.

Мислите ли да је то врхунац лицемјерја? 6.12.1991. дао је интервју под називом „релативно родољубив тип“ за Београдски НИН. О да, и тада је имао имиџ миротворца, јер, као, противио се рату, био за мир, није се одазвао мобилизацији ЈНА – пљунувши тиме заправо на властиту суперпопуларну, режимско-улизичку југодомољубну пјесму „рачунајте на нас“. Но, о каквом се „залагању за мир“ радило? Најбоље да кликнете на горњи плаво означени линк и прочитате га цијелог, но ако вам се не да ево неколико извода:

– „…непримерено ми је да сви ми, који смо били велики Југословени, сада будемо велико – нешто друго. Не прихватам оно: морали су да певају, натерали су их. Мене нико није терао, али и да јесте, зар би требало да певам „ајмо у бој, за народ свој“, као онај талог тамо у Загребу?“

– „Срећом, на време сте се одрекли песме ,,Рачунајте на нас“, иначе, могла је сад да вас убије прејака реч?

— У тој песми направио сам само једну грешку – поменуо сам Тита. Ја никада нисам био комуниста, нити прокомуниста(…) Тако напишеш песму девојци која то није заслужила, али то се никада не сазна. Због тог „Тито-Тито“, ја сам песму много раније престао да певам. А управо сам поносан што сам, као неподобан, склоњен и ту песму нисам певао на слету коме је Тито последњи пут присуствовао.

– На крају крајева, армију којој сам се заклео – у касарни „Маршал Тито“ у Загребу! – чинио је различит свет. Била су ту три Шиптара, три Муслимана, један Хрват, ја из Новог Сада и Секула из Београда. Испада да та заклетва још важи само за мене и Секулу. Направљена је велика грешка у корацима, ја сам за то да бранимо домовину, као и сваки релативно родољубив тип, али неко прво мора да ми каже шта је моја домовина. Не бих волео да одем у околину неког Ђакова, да тамо изгубим уво или ногу, па да ми онда дође господин Карингтон и каже да морам да се вратим стотинак километара.

И потом, најјачи од свих бисера:

– За то сам да више не живимо заједно. Мислим да је реч о два народа који су генетски безнадежно завађени. Међу њима влада ирационална мржња, која је нама, који смо другачије учени, тек сада постала јасна, као што нам је јасно да Југославије никада и није било, да у питању нису шаке екстремиста како су их нама представљали, већ милионске масе које се нису трпеле, пре свега на рачун религије, која је покретач свега тога. Мене је лично, од свих оних сцена из Вуковара, које су биле монструозне, највише уплашило лице оне часне сестре, која је у целој тој ситуацији била апсолутно без емоција. Код ухваћених усташа, код ослободилаца, код народа који излази из подрума с једне и с друге стране, свуда се видело нешто људско на фацама – мржња, радост, страх, хистерија – сем на тим воштаним лицима часних сестара, која су једина одавала предумишљај.

Мислите да ћете опет имати оркестар састављен од Срба и Хрвата?

— Па, не знам. Да се пита само Србија – ту не би било проблема. И сада, када би Елвис и Тончи дошли да свирамо у Сава-центру, мислим да у тој маси света тамо не би било типова који би викали: „Идите кући, усташе!“ Наравно, под условом да они лично то у међувремену нису заслужили. Али, зато би они имали проблема код куће, што су били овде и свирали Србима. Неко од њих би због тога можда имао сукоб са ћалетом или зетом, који су вероватно чланови ХДЗ или Парагине странке. Све у свему, бојим се да такав оркестар више никада нећу имати.

Дакле, миротоворац Балашевић није имао сумњи тко су у Вуковару „усташе“ а тко „ослободиоци“. Он никад кривца није видио тамо гдје је једино био – у Србији, у империјалним амбицијама српског националног бића и његове елите. Не, за рат су криве часне сестре, а не онај аутохтони, самоникли српски фашизам који је изродио Слобу, који је слао емисаре у Крајину с ракијом, пушкама, и причама о слави Србије, који је Србију сукобио са свим народима еx – Yу и већим дијелом планете. За њега је за рат крива „вјера“ – што је само по себи довољно глупо, али онда додаје и точно која, католичка, додајући поквареност на глупост. Не случајно његова комунистичка вјера / идеологија која је изродила Слобу, не случајно православна јер је она „наша“ домаћа“. ЈНА којој је пјевао пјесмице исто није ништа крива. То је на неки начин и класика: и данас је антифашистима „католичка вјера“ крива за све од Стаљинових гулага и Другог свјетског рата до свјетске економске кризе и Сирије. За њега су кривци за рат били – на „усташкој“, „шиптарској“ и „балијској“ страни. Србија ту ништа није крива, можда неки тамо зли људи попут Слобе које ето у Србији нитко не подржава. Ако нетко и псује матер усташку Хрватима у Војводини, па то је јер су заслужили. Као што су заслужили и гранате, и све остало. Тко им крив. Срби су само хтјели задржати Југославију. За њега, Србија је једна толерантна и миротворна земља, људи никог не мрзе, само је проблем у тим Хрватима, усташама, Хадезеовцима.

Не треба мислити да данас Балашевић мисли ишта друго – као, уосталом, и велик дио његове публике. Српски шовинизам спрам других народа је ту латентан, али ништа мање малиган него код оних који су отворено заступали велику Србију. Можда и опаснији, јер има већу моћ мимикрије. Он се данас одриче своје пјесмице о „коњушарима“, као што се деведесетих одрекао своје пјесмице о другу Титу. Он се данас одриче својих изјава из деведесетих као што се деведесете одрекао Хрвата и Словенаца, и могућности да икад више свира с њима.

Али лицемјерје Ђоке Балаша, доброг лале који уједињује народе, не стаје ту. Осим што је превртљиви бескичмењак, он је лопов. Велик дио својих пјесама једноставно је покрао од америчких блуес и цоунтрy аутора. У Југославији је тада та музика била слабо популарна, плоче се нису баш лако набављале – увоза није било, а домаћи издавачи такву музику нису издавали, а интернет је био нешто из Звјезданих стаза, у рангу с телепортом и репликатором. У таквим увјетима, није био никакав проблем публици подвалити туђу пјесму под властиту. Само као примјер: његов „Божа звани Пуб“, пјесма којом је лансирао своју соло каријеру 1982., је дословно украдена „Boy named Sue“ Johnny Cash-а из 1968. Ако не вјерујете, успоредите:


Слика у јавности о популарним особама ријетко кад одговара стварности, а то нарочито важи за Балашевића. У почецима каријере, он и Бора Чорба свирали су заједно, неко кратко вријеме, у бенду званом „Рани мраз“. Бора је напустио банд, јер је Ђоле одбио свирати његову „Лутку с насловне стране“. Улизичке љиге попут „Рачунајте на нас“, или „Трипут сам видео Тита“ која је на разини Сјеверне Кореје и тамошњег бесрамног и беспризорног култа личности, Ђолету нису сметале. Нити отворено плагирање, заправо крађа туђих пјесама. Али бунтовна „лутка“ која баш није ружичастим бојама сликала југославенско друштво, му није сјела.

Бора је отишао из бенда, и постао једини прави и аутентични бунтовник југославенске роцк сцене. Он није, попут Штулића, након „бунта“ одлазио у топли стан татице генерала ЈНА и добивао награде „7 секретара СКОЈА“, није се попут Прљаваца приклањао овој или оној струји како већ вјетар пухне, а камоли да би попут Балаша или данас Севе увијек био на „правој“ страни, страни „здравих снага друштва“. Њега је СУБНОР избацио из свих умјетничких удруга, и иако је пунио дворане био је проклет од тадашњег социјалистичког режима због отвореног антикомунизма – нешто као данас МПТ у Хрватској (надам се да нитко неће наћи увредљивом успоредбу дотичног с једним ноторним четником: говоримо о принципима и приниципијелности). Балашевић заправо представља сву ону титоистичку трулеж бивше државе која ју је и одвела прво у кризу без краја и конца, потом у рат, чудећи се откуд сад то и кривећи све друге од „националиста“ до часних сестара, али се никад није погледала у огледало и рекла „да, ми смо вам ово оставили у наслијеђе“.

Па ако и данас понекад пустим неку Борину пјесму, то није само зато јер је он жесток. А његове шовинистичке изјаве о Хрватима из деведесетих? он је отоврено и искрено, као и увијек, рекао што мисли о нама, и остао је досљедан себи. Он је можда разочарао своје поклонике у Хрватској кад је деведесете освануо интервју у „Старту“ у ком је отворено подржао српску ствар, али Бора је тада говорио исто што је говорио и прије, и послије, и што говори и данас. Досљедност и искреност, ипак, треба уважавати: нарочито на брдовитом Балкану, гдје је бизантинска превртљивост увијек била обилно награђивана, а било какав облик искрености строго кажњаван.

А дио Хрвата који мисли да је либералан и толерантан јер стоји у пет ујутро да би купио карту по цијени од 280 куна за Балаша заправо су само бескичмењаци без својег „ја“. То је публика која вришти од одушевљења кад Балаш у Опатији развије црвено-плаво-бијелу заставу, али се никад не пита зашто никад у Новом Саду не развије црвено-бијело-плаву: то би му вјеројатно био крај каријере у Србији. У ствари, кад боље размислим, да пред својом публиком у Хрватској развије хрватску заставу, вјеројатно би му публика у Хрватској звиждала.

Па да парафразирам Ђолетово „Јебо нас ко нас састави“: „Јебо га ко га доведе“. Надам се да сад ипак разумијете зашто више држим до четника Чорбе који никад није скривао што је, него до доброг лале Балашевића: Бора никад није био лицемјер, што го да је био. А исто тако, не очекујем да ће спознаја да је њихов идол давао изјаве достојне војводе Шешеља и крао туђе пјесме одвратити широке антифашистичке масе које и даље живе у својим митовима о добром животу у Југославији, о злим националистима који су разбили Југославију, од идолизирања Балашевића. Јер, њима увијек треба „добри Србин“, који није судјеловао у рату, који није „никог мрзио“, како би одржали властите илузије. Кад бисте им одузели илузије и суочили их са стварношћу, вјеројатно би полудјели. Не, за рат и даље морају бити криви католици и националисти свих боја, с тим да у коначници ипак то буду усташе. Мало се пуцало, не зна се тко је први почео, али сад је све у најљепшем реду. Балаш је, са својим бескрупулозним опортунизмом, идеалан да их одведе у љепшу прошлост и релативизацију зла. И зато, Ђоле, бар се постиди када нас видиш: остани ђубре до краја.

Ал’ ја сам видео високе пећи
фабрике дим, широке њиве
градове што слободни зиве
децу и мир и јато птица

И опет сам видео Тита Маршала
легенду ту, слободотворца
човека тог, друга и борца
опет сам свуд видео Тита

 М. Хољевац / www.fizzit.net

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s