Јунак нашег доба …

На крају 2013, а уочи свог 110. рођендана, „Политика” за личност која је обележила протеклу годину без много дилеме проглашава америчког узбуњивача Едварда Сноудена. Иако је довољно револуционарна и сама чињеница да је на коцку ставио све, па и сопствени живот, како би наглавачке окренуо шпијунски систем САД и грађанима целог света показао да су и они мета надзора – постоји још нешто. У години коју су обележила његова драматична открића, ваљда је и највећим сумњалима постало јасно да се узбуњивачи и новинари боре на истој страни и да је без удруженог деловања „сила притиска” на власт готово занемарљива. Постулате независног новинарства, које је као идеје водиље наш лист поставио пре више од једног века, узбуњивачи дословце испуњавају – што је још један доказ у прилог тези о симбиотичком деловању са новинарима.

У Задацима независне штампе, објављеним у првом броју „Политике”, пише да за њихово испуњавање „треба много грађанске куражи, много дубоког, политичког уверења, па да се то увек могадне да изврши. Треба и много хладнокрвности”. Па ко боље испуњава тако високе стандарде од Едварда Сноудена, или рецимо Џулијана Асанжа којег такође вреди овде споменути као некаквог родоначелника „узбуњивачког покрета”?

За 110 година „Политика” није била само неми сведок и хроничар времена већ је све време имала прилику да прати варирање специфичне тежине слободно изговорене речи. Има неке симболике у томе да подвлачећи црту уочи обележавања свог јубилеја наш лист за личност године проглашава човека који најбоље одговара захтевима постављеним пре више од једног века. Едвард Сноуден можда најефектније симболизује нешто ново у историји слободног протока информације, што се истовремено преклапа са канонима најбољег новинарства.

Додељивање признања и прослава јубилеја, истина, јесу време за присећање на најсветлије тренутке, али на овом месту ваља подсетити на сву буку и бес које је овај неупадљиви младић изазвао након што је обелоданио – истину. Оптужбе да се продао Русима и Кинезима, остракизам колега (међу којима и многих новинара), раздвајање од породице – такорећи потпуни крах једног сасвим пристојног живота солидно ситуираног момка из средње класе.

Да ли је вредело?

У једином интервјуу који је дао уживо откако је у августу добио једногодишњи азил у Москви, Едварду Сноудену је најважније било да подвуче да није издајник и да зна да је учинио праву ствар.

„Моја мисија је окончана. Уверен сам да је цена отворене дебате о овлашћењима наше владе мања од опасности која вреба од њиховог бујања у тајности, што представља директну претњу за демократију.”

И овог пута није пропустио прилику да укаже на значај садејства са медијима јер „чим су новинари прионули на посао показало се оправданим све што сам започео”. Сурова је истина да би без подршке из такозваних традиционалних медија који су објавили његове информације Сноуденова открића на неком неетаблираном порталу прошла незапажено као још једно наклапање у оквирима теорије завере. Највећа заслуга да документација којом располаже добије заслужену пажњу вероватно припада Глену Гринволду, слободном новинару који је у то време писао за „Гардијан”. Жестоко је бранио узбуњивача у својим текстовима, јавним наступима, на „Твитеру” и свим местима где Сноуденoв глас није могао директно да се чује. Није се либио ни да критикује друге колеге новинаре који су, нажалост, формирали моћан клан критичара одбеглог узбуњивача и хорски се питају „шта ког ђавола он има да тражи у послу са информацијама када није новинар”?

Како је време пролазило, карте су почеле све боље да се отварају за Едварда Сноудена, а пре неколико дана дошло је до правог обрта. Најпре је федерални суд у Вашингтону оценио као „готово орвелијанске” методе које користи Национална безбедносна агенција (НСА) и оценио као „највероватније неуставно” евидентирање и чување података о свим телефонским разговорима на територији САД. Дан касније у Рузвелтовом кабинету Беле куће председника Барака Обаму је посетила делегација челних људи телефонских компанија и интернет фирми које су му пренеле забринутост због деловања НСА у мрежама којим руководе.

И док се чини да ствари полако долазе на своје место, Сноуден и даље не жели славу и ловорике.

Као у оној причи где прави пријатељ не жели да угроженом човеку поклони рибу него хоће да га научи како да је сам упеца, тако и јунак нашег доба вели: „Ја нисам желео да променим друштво. Хтео сам само да друштву пружим шансу да само одлучи да ли жели да се мења.”

Драган Вукотић / Политика
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s