Поуке …

Уставност Статута Војводине

У складу с парадоксом који постаје синоним за Србију, овог месеца су сразмерно већу пажњу изазвали локални избори у три општине, укључујући настале промене власти у Оџацима, него промене – привремено неважење, чак – Статута аутономне покрајине у коју та варош спада. Медијском усталасавању јавности није помогао ни напис од 20. децембра из једног београдског дневног листа. Његов наслов „Пајтић хтео да узме делове Београда” поткрепљен је цитирањем почетног реда члана 3. Статута Војводине који је одлуком Уставног суда РС означен неуставним у око две трећине властитих одредаба. Из дотичног цитата у којем се једина наша преостала аутономна покрајина дефинише „у њеним географским областима (Бачка, Банат и Срем)” у тексту су изостали наводници, те је нејасно да ли је даље помињање Земуна, Борче, Овче и др. третирано као део Војводине и у Статуту или само у новинском напису. То што ни покушај једног од неколико београдских дневних листова који себе називају најтиражнијим у земљи није успео да сензационализује питање Статута Војводине има и своју, хтели не хтели, лошу страну. Посреди је мера ствари, то јест пажње с којом се овдашњи јавни дискурс одређује према кршењу права једне аутономне покрајине.

Није у питању сама спорност Статута – јер он јесте такав, макар због трапаве срочености члана 3, ако не и због других ставки. Ствар је у томе да је мало ко јавно приметио да је нелогично сравњивати овај документ с Уставом Србије који почев од своје преамбуле није сравњен с реалношћу. То је отприлике исто што и сређивати кухињу у кући захваћеној пламеном. Обашка што је дотични Устав из 2006. тек донекле уљуђена верзија такозваног Милошевићевог Устава из 1990. У доба пак кад се пола СФРЈ у пракси позивало на тај пучистичко-правни текст а пола на Устав из 1974. и кад је такав хаос почео да се крваво сели у свакодневицу, знатно је мање примећено да је новим Уставом укинуто низ надлежности обе аутономне покрајине него што ће одлука о привременој суспензији Статута АП из децембра 2013. остати у засенку општинских избора. Што се остатка деведесетих тиче, Војводина је систематски централизована да би њеном буџету, Уставом из 2006, било загарантовано симболичних седам одсто од државног. Но питање је како је то гарантовано, кад се у пракси ни дотична одредба не поштује.

У сваком случају, и изван питања Статута, није баш мудро поигравати се правом на аутономију природно и културно најразвијенијег дела једне разједене државе. Притом не треба олако проглашавати Војводину мултикултурном оазом како то чине неки тамошњи политичари. Она би то у потпуности била тек кад би се њене националне и језичке различитости слиле и, на пример, већина локалних Срба течно говорила мађарски и обратно. Међутим, уместо да подстиче једну такву Војводину, званични Београд је онемогућује од краја осамдесетих враћајући постојећу на вечито полазишне проблеме зарад својих дневнополитичких потреба.

Додуше, за централисте је Војводина наизглед лак залогај. Наводни заштитници аутономије попут вечитог председника ЛСВ у тренуцима кад је она можда и највише угрожена, губе време у естрадним наступима. Ни друге аутономашке снаге по правилу не умеју да се адекватно изборе за свој идеолошки дискурс, а оне републиканске, волећи Војводину парадоксално обесмишљавају борбу за њен положај у оквиру РС. На крају, да би посао централистима био крунски олакшан, АП нема уставно право на одвајање, нити је изгледно да би могла да га добије неким новим уставом . Но такво право нема ни Каталонија али је мадридским централизмом питање референдума у најразвијенијој шпанској аутономној области интернационализовано. Аналогна политика Београда у односу на Војводину могла би да учини чудо на мобилизовању аутономашких снага које би се у том смислу нашао ко да поведе, а јасно је у ком правцу. Такав сценарио могао би да се избегне само ако одустанемо од даље злоупотребе крупних стратешких и демократских питања за краткорочне, дневнополитичке потребе, и пропуштањем да извучемо поуке. Једна од њих требало би да буде подсећање да је Краљевина Србија – па потом и СХС – добила Војводину 1918. плебисцитом, и то као једна од победница Првог светског рата. У балканским војним сукобима деведесетих Србија је – с Црном Гором, а као СР Југославија – пак поражена. Искрено се надам да ће Косово бити једина територија коју смо у пакету с тиме изгубили.

Игор Маројевић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s