Екологизам …

Идеолози покрета Њу Ејџ, огромну енергију усмеравају на решавање тзв. еколошких проблема. Опседнутост овим темама у потпуности обликује свест следбеника “религије нове ере” и практично је своди на еколошку. Оваква уверења имају своју есхатологију која је типично пантеистичка, односно проистиче из “веровања које не поставља јасне границе између богова, људи и природе”. Афирмација магијског општења човека и природе, то је духовни праксис модерних њуејџера.

Следбеници “новог доба” убеђени су да је “мистични ниво највише духовно стање у васиони”, главни задатак човечанства, који закономерно води решевању сложених проблема. Према њиховом веровању “мистична знања доприносе превазилажењу непотпуности људског мишљења, односно омогућавају ефикасно управљање материјалним светом. Руски теоретичар Чапнин истиче да следбеници покрета, “екомистицизам проглашавају за главну стратегију преживљавања човечанства”, уз обавезно упражњавање древних мистерија.

Примера ради, на семинару политичког покрета зелених у Аустралији, још 1985. године учесници су у стању мистичног транса, створили “Велики савет свих живих бића”, осећајући “мистичне импулсе од животиња и биљака које људи угрожавају” постајући тако посредници, између људског друштва и природе. У радовима њуејџера, веома је популарана и митолошка представа о Земљи “као гигантском разумном бићу”, односно многи следбеници покрета, “живима и разумнима сматрају планете, звезде, као и васиону у целини”.

Присталице “еколошког мистицизма”, посебно се обраћају људима на власти, којима редовно препоручују више нивое стања свести, ради лакшег решавања проблема као што су: загађења средине, уништења других врста, хиперпродукције, неправилног коришћења природних ресурса, ратова, глади и болести.

Веома је индикативно да су у круговима “глобалистичке елите”, радови идеолога новог доба, попут Мерилин Фергусом или Хејзела Хендерсона, високо вредновани. Чланови Римског клуба Ласло и Несбит, оценили су их као “могућност преживљавања” у условима неизбежне катастрофе, уз констатацију “да људе данас тера да изврше напад на небо не само жудња за самоузвишењем, већ и жеља за опстанком”.

Извесне еколошке теорије имају изразито мизантропски карактер и савршено се уклапају у ставове “глобалистичке елите о депопулацији светског становништва”. Један од аватара покрета Џин Хјустон најавила је да би се “могло десити да људска раса заврши као огроман неуспешни експеримент, кроз наредних двадесет пет година”, уз напомену да је реч о гуруу, “која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са духом Елеоноре Рузвелт”.

За Вилијама Томпсона “човек је прелазна животиња, а човечанство је стигло до краја пута, али то није крај већ само затварање поглавља”, док Роберт Милер говори о “освети Земље најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају”, предсказујући нестанак човечанства. Теоретичар Метју Фокс је у свом “мистичном заносу” предложио формирање “Конференције Уједињених Врста”.

На овако замишљеном форуму, “репрезентативнијем од Уједињених Нација”, представници сваке од врста на Земљи, највероватније би гласали о прогону људи на неко удаљено место у галаксији, “тако да Мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља”, тврди овај аутор.

На овом месту, потребно је направити дигресију. Наиме, еколошка криза на коју упозоравају следбеници покрета, директна је последица, односа најразвијенијих индустријских држава према природним ресурсима. Податак да 25% светског становништва, троши 75% енергетског горива, указује на постојање узрочне везе између високог стандарда најразвијенијих држава и интензивног трошења необновљивих ресурса.

Светске економије, на челу са Сједињеним Аме- ричким Државама, свакако су најодговорније за овакво стање, и у том смислу упозорења еколошких експерата, имају основа. Проблем је међутим у манипулацији овим питањем, које се све више користи као средство притиска на националне државе, односно као иговор за формирање “светске владе”, која би била под контролом “светске закулисе”, којом доминирају фанатизовани следбеници “религије новог доба”. У круговима глобалистичке елите, најпопуларнија је теорија о глобалном загревању планете, која представља квинтесенцију, свих истраживања о еколошким проблемима насталим последње три деценије.

Главни промотер ове кампање је некадашњи потпредседник САД Алфред Гор, који је “политичка икона покрета ново доба”. Некадашњи амерички потпреседник, објавио је књигу под насловом “Наш избор – путеви решавања климатске кризе”, која је “политички манифест глобалног еколошког покрета”.

“Ако се схвати на прави начин , климатска криза представља јединствену прилику за отклањање многих дуготрајних, а занемариваних узрока патње и беде и стварање услова да живот будућих нараштаја буде здравији и напреднији, с већим изгледима на успех сваког покољења у потрази за срећом” пише у уводу књиге, уз констатацију да је циљ књиге да “деполи- тизује ово питање колико је год то могуће и да инспирише читаоце да нешто предузму , не само на индивидиалном нивоу већ учешћем у политичким про- цесима у оквиру којих ће свака земља, и свет као целина, суочити се са избором који је пред нама”.

Уводни део књиге, Гор завршава афричком пословицом која каже : “Ако желиш да ходаш брзо, корачај сам, ако желиш да стигнеш далеко корачај са неким”, што је мисао која се савршено уклапа у “екомистицизам” присталица “ере Водолије”.

На теоријском плану, ова књига није донела значајне новине у односу на катастрофичне теорије, које су настајале последњих деценија. “Горов манифест” суштински реафирмише принципе, које критичари означавају као “митове климатске теорије”. Први мит заснован је на “јединству научне заједнице”, која је наводно утврдила узроке “глобалног загревања”, што сваку даљу расправу чини непотребном. Други мит “екологизма” заснован је на ставу да је “човек главни узрок глобалног загревања”, док следећи почива на тези да се у 20. веку, догодило загревање без историјског преседана.

Четврта поставка теорије, базирана је на прогнози да ће температура, до 2100. године, порасти од 1,5 – 6 Целзијусових степени. Горов “екологизам” поткрепљен је наводним снимцима отапања глечера на северном полу, што ће изазавати пораст нивоа мора и потапање многих копнених површина, као и статистиком која доказује да је број урагана, суша и временских непогода, повећан због наводног глобалног за- гревања. Коначно, најзначајнији принцип своди се на захтев да се све националне државе, глобалним протоколом, обавежу “на смањење штетне емисије гасова”, што је еуфемизам иза којег се крију настојања “глобалистичке елите”, да еколошком проблему, дају првен- ствено економски, социјални и политички карактер.

Иначе, теорије о глобалном загревању, појавиле су се још осамдесетих година прошлог века, упоредо са назнакама општесветске кризе. Посебно је занимљиво да је у оквирима научне заједнице, тада дошло до промене парадигме. Наиме, веома популарна “теорија о глобалном захлађењу”, током осамдесетих година, уступила је место “теорији о топлотним катастрофама”. Основни узрок, промене научне парадигме, последица је ширих тенденција у западним друштвима, тешко погођеним економском, социјалном, и надасве моралном кризом.

Под утицајем ових фактора, политичка и пословна “елита” почиње да богато финансира разне “алармистичке теорије” о неминовној пропасти планете и људске цивилизације. Са ове временске дистанце, потпуно је јасно да је на тај начин преусмеравана пажња јавности са системске кризе америчког модела корпоративног капитализма, односно постепено су стваране препоставке за неконтролисано ширење утицаја разних америчких владиних агенција.

Упоредо са овим тенденцијама, догодила се тешка деградација и злоупотреба науке, која траје све до данас. Наиме, без обзира на медијску и политичку пропаганду, “теорија о глобалном загревању”, никада није поткрепљена озбиљним научним аргументима, односно никада егзактно није доказано да је глобално загревање процес који је сам по себи штетан, као и да је човек најодговорнији за такво стање.

Усталом ево шта о томе говори један од најутицајнијих теоретичара глобалног загревања Стивен Шнајдер: ” Да бисмо заокупили имагинацију јавног мњења…. ми морамо да износимо
поједностављена и драматична тврђења, што мање спомињући сумње које имамо. Свако за себе мора да прави баланс између ефикасности и поштења”. Дакле мало науке и мало пропаганде, а колико чега то је на сваком појединцу, да за себе одлучи, али са упутством да би било какве сумње у катастрофичне сценарије требало “што мање спомињати”.

Један од најпроминетнијих “научника алармиста” Џејмс Хансен, изјавио је “да је нагласак на екстремним сценаријима можда био оправдан раније, док јавност и политичари нису били свесни проблема глобалног загревања, уз констатацију да су нам данас потребни објективни модели утицаја на климу, који су у складу са садашњим околностима”.

Настојања “алармиста”, да своје квазинаучне процене о клими политички верификују, на неком од нај- значајнијих светских форума, доживели су децембра 2009. године, потпуни крах. Наиме, упоредо са припремама глобалног самита о клими у Копенхагену, откривен је један од највећих скандала у историји научне заједнице, познат као “климагејт”. Група хакера, уочи овог дуго најављиваног догађаја, успела је да “провали” приватну преписку између америчких и британских научника климактолога, од којих су многи угледни чланови Међувладиног панела Уједињених Нација.

Реч је о мејловима које су ови “експерти за климу” међусобно размењивали пуних 13 година, а из којих недвосмислено произилази сазнање о “штимовању” добијених података и њиховом прилагођавању жељама “светске закулисе”. Температуре из прошлости, намерно су приказиване нижим, ради доказивања “теорије о глобалном загревању” из које је требало да простекне “глобални конзенсуз” о успостављању “светске владе”. Тешкој дискредитацији Међувладиног панела УН, свакако је допринела, у преписци јавно обелодањена, стратегија ућуткивања научника који критикују “горовски њуејџовски екологизам”. А сада нешто и о његовом политичком смислу.

Под изговором смањивања опасности од глобалног загревања, у децембру 2009. године у Копенхагену, требало је да буде потписан Уговор о потчињавању држава чланица, једној “централној влади”. Сер Кристофер Монктон, упозорио је светску јавност на детаље уговора, који су делегати и шефови држава, требало да потпишу у главном граду Данске. Према речима Монктона, први пут је у једном међународном уговору употребљен термин “влада”, уз напомену да би овако замишљено тело имало овлашћења да: контролише светска “слободна тржишта”, финансије, економију, уводи пореске таксе и друге сличне мере, ради заштите животне средине.

Светска влада, поседовала би механизам за имплементацију уговора и овлашћења на основу којих би, у овом домену, одређивале границе надлежности националним државама. На тај начин, овако успостављена влада, без икаквог изборног легитимитета, укинула би суверенитете националних држава и сваком становнику на планети, одређивала каква ће кола да вози, гориво троши, шта да производи, односно каква ће бити структура националних економија.

Климатски самит, упркос амбициозним припремама и чињеници да је окупио више од 115 шефова држава или влада, завршен је неуспехом. Поред обелодањивања приватне преписке представника Међувладиног панела УН, неуспеху самита свакако је допринело различито виђење проблема, на релацији богате индустријске земље – земље у развоју. Документ под насловом “Copenhagen Acord” на свега пет страна, садржи дванаест тачака и суштински је декларативног и правно необавезујућег карактера.

Копенхашки форум, био је повод да земље у развоју, још једном укажу на велики јаз између богатих и сиромашних, који је симболички исказан и током расправе, чији је садржај оцењен као “недемократски”, јер су учествовали искључиво представници индустријски најразвијенијих држава света. Председник Боливије Моралес, подстакнут неуспехом, предложио је организовање “алтернативног самита о клими”, док је председник Венецуеле Чавез оптужио најбогатије државе за “екоцид” над најсиромашнијим земљама света.

Екоскептицизам није искључиво карактеристика, погледа на свет најсиромашнијих делова планете. Поред плејаде научника, који озбиљно критикују догматске теорије о “глобалном загревању”, гласови протеста стижу и из самог срца Европе. Чешки председник Вацлав Клаус, тим поводом написао је књигу под насловом “Плава планета – зелени окови”, чији поднаслов “шта је угрожено клима или слобода”?, најпотпуније одсликава начин размишљања чешког председника.

Анализирајући карактер идеологије екологизма, председник Чешке долази до закључка о не- вероватној сличности са идејама комунизма: “Права опасност лежи у томе што ова идеологија, тежи да уништи нашу слободу, претећи нам невероватним последицама глобалног отопљавања….. Амбициозни по- литичари који желе да управљају светом, човечанством, трагају за ваљаним аргументом, који би оправдао такве њихове напоре. Раније се то чинило у име социјализма, маса, пролетеријата, сада се све то ради у име спасавања планете од уништавања и трагања за начинима како да се разарање планете Земље спречи. За такве политичаре је оваква политика савршена основа за инсиситирање на примени владине контроле, интервенције и регулативе, на увођењу забрана свега и свачега”.

Чешки председник, у разговору за ББЦ, истакао је “да су социјалистичке идеје поклекле у судару са реалношћу, док ми међутим нећемо бити живи да сазнамо да ли су се мрачна предсказања о будућности планете обистинила”. Клаус је посебно указао на суштински смисао екологизма, који представља “најрадикалнији облик напада на најсиромашније слојеве друштва у земљама у развоју, уз препоруку да “еволуција људског друштва треба да буде спонтана”, а не диктирана из одређеног центра, што је суштина “екологизима следбеника покрета Ново Доба”.

Потписивање глобалног климатског уговора, највише је подржавала администрација председника Обаме, што додатно потврђује тезу о глобалистичком карактеру америчке политичке елите.

Иначе, еколошка питања високо су на листи приоритета нове администрације. Државни секретар Хилари Клинтон, у обраћању члановима Савета за иностране послове, изнела је тезу о потреби војног интервенционизма, у име екологије, што је додатак раније успостављеној “доктрини хуманитарног интервенционизма”, ради заштите људских права. Клинтонова и Гор залажу се и за политику опорезивања емитовања угљен диоксида, односно увођења пореза на све и свашта, чиме би се према речима критичара, повећала контрола становништва, угрозили стандард и слобода.

Обамина администрација лансирала је и идеју о увођењу система “ cap & trade “, према којој би државе и корпорације, добиле квоту за одређену количину загађења, којом би могле да тргују, а да преко ње плаћају додатне пенале или бивају кажњене.

Овакве иницијативе, најоштрије су осуђене од званичника Индије, Кине и Русије, као покушај спречавања даље експанзије њихових економија. Смисао екототалитаризма, ипак најбоље одсликавају речи, некадашње државне секретарке Мадлен Олбрајт о томе да “није праведно да Сибир припада само Русији”, или изјаве Хилари Клинтон о Амазону, “који би требало да постане светско добро” и самим тим изузет из суверенитета Бразила.

Милорад Вукашиновић / из књиге: “Рат за душе људи”

Васељенска

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s