Дипломатије велике шаргарепе …

Просто задивљујуће је било минула два дана уживо слушати званичнике ЕУ како се безмало правдају, одговарајући на питање где је компромис у томе што се Савет министара ЕУ, после велике дебате, усагласио да Србији наложи да са Косовом склопи споразум о „свеобухватној”, а не о „пуној” нормализацији односа.

Они искуснији у одговорима на „провокативна питања новинара” одмах су, попут министра Бранка Ружића, рекли да то не значи обавезу Србије да призна независност Косова. Други су се, пак, вадили како енглески није њихов матерњи језик, те да њихова земља није признала Косово, али да они не би причали о терминологији.

Трећи, попут министра спољних послова Литваније Линаса Линкевичијуса, су ми објашњавали да је то резултат политичког компромиса и да је управо то некад суштина. Он, ипак, није попут својих колега хтео да у потпуности избегне одговор, па је рекао да „пун значи пун, а свеобухватан значи више опипљив, да није пун одмах, већ је пун касније”.

Када је на лицу саговорника видео да није био довољно уверљив, уз осмех је закључио: „Али, гледајте, то је начин на који се ради. То је лепота дипломатије.”

Тешко ће сада неко убедити неког европског дипломату да су „пуно” и „свеобухватно”, суштински, синоними, јер ако се у нормализацији односа „све обухвати” то значи да је постигнута „пуна” нормализација.

Поента заправо лежи у томе да државе чланице ЕУ, које нису признале Косово, нису могле да се кући врате а да немају „доказ” за сопствене сепаратисте да не намеравају да признају Косово. То доказују и сваки пут када у документима ЕУ проверавају да ли је при првом помињању Косова у сваком документу ЕУ написана звездица и фуснота да тај натпис не прејудицира статус Косова.

Али и они су свесни да решење које је прекјуче усвојено на Савету министара није дипломатска победа у лингвистичким финесама, већ једна од степеница на путу постепеног навикавања на то да Београд више не управља Косовом.

Због тога сада већина европских званичника избегава да детаљније објашњава шта ће подразумевати правно обавезујући документ који ће Београд и Приштина морати да потпишу. Нико ни не помишља да политику „штапа и шаргарепе” одмах искористи и припрети Београду да ако жели шаргарепу (чланство у ЕУ) одмах потпише такав уговор.

Не, на делу је стратегија да временом, кроз реформе и економско напредовање Србије у току преговора са ЕУ, шаргарепа порасте. Да после пет до десет година буде довољно велика и сочна да уговор Србије и Косова не буде превише тешко објаснити грађанима који ће тада бити свесни да после више од 20 година не могу да поврате Косово.

Ненад Радичевић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s