Исушивање мочваре …

У претходних четврт века успели смо да створимо систем који није био добар ни за кога и у коме се нико није осећао сигуран, нека врста живог блата у које су пропадали и највећи мајстори владања

У претходних четврт века, са кризама, ратовима, распарчавањемтериторије и акумулацијом свих облика друштвених девијација, политика се у Србији претворила у мочвару. Није ни да је у комунизму све било идеално, али је тек са пропашћу комунистичког поретка и уласком у период турбулентне транзиције политичка мочвара почела да напредује, а здрави сегменти друштва да одлазе – ко у емиграцију, ко у дефанзиву. Од краја осамдесетих година у нашем и околним друштвима имамо појаву праве политичке поплаве која је у слаповима плавила сектор по сектор друштвене (инфра)структуре, да би коначно већина сектора, од економије, преко просвете, све до здравства и културе, остала да гњеца у влажном мочварном стању.

Терен је постао толико клизав да не само да није био добар за грађане који готово и да се не сећају времена које није било обележено неком врстом кризе, већ је терен постао посебно клизав за политичку елиту, као и за друге квазиелите. Варају се они који сматрају да су у претходних четврт века кризе једини профитирали политичари, тајкуни и покоја певаљка. Многи политичари су зглајзнули с власти, неки су скончалипревременом смрћу, а многи наставилида живеу страху шта доноси дан, шта доноси ноћ, c обзиром на честу навику у нашем политичком животу да свака нова власт најпре добро прочешља оне који су јој претходили.

Није боље било ни тајкунима код којих су се периодично смењивали периоди вртоглавог раста акција, с периодима страха да их неко не приупита како су за тако кратак рок набилдовали толики капитал који поред свега није било лако ни сачувати од оних који су хтели, што „легално”, што подземним путем, да их „опорезују”.

Коначно, није било добро ни певаљкама, од којих многаи данас црну вуну преде.

Дакле, у претходних четврт века успели смо да створимо систем који није био добар ни за кога и у коме се нико није осећао сигуран. Нека врста живог блата у које су пропадали и највећи мајстори владања и највештији техничари власти, и највећи накупци сирових (транзиционих) кожа и најхрабрији гутачи (и пуцачи) ватре.

Грешка многих политичара у претходних четврт века, поготово оних реформске оријентације, била је што су покушали да сеју пре него што су се прихватили задатка да исуше мочвару коју су затекли, па се „зрно” реформи није могло примити на таквој јаловој земљи. Што је још горе, власт им се, због свега тога, веома често враћала као бумеранг, јер се не може корачати по мочвари са семеном у руци, а да се не пропадне у мочварно тло. Једноставно говорећи, на мочварном земљишту реформе морају да буду темељне, јер се површне реформе као бумеранг враћају ономе ко их је иницирао. Још једноставније и потпуно народски говорећи, редослед реформских корака треба да буде; под један – исушивање мочварног тла и прављење земље на којој ће нешто моћи да никне, под два – сађење у такву плодну земљу зрна здравих реформи, и под три – неговање и заливање зрна, при чему треба са пуно стрпљивости чекати да плод коначно никне. Тако је урадио Денг Сијаопинг у Кини након Маоа, тако је урадио Аденауер у Немачкој након Другог светског рата, тако је урадио Де Гол у Француској стварајући Пету републику, и, коначно, тако су урадили сви реформисти од формата, који су били успешни. Нико од њих није био просто нека божанска и свемогућа личност, иако им се не може оспорити лични таленат и храброст, већ је иза свакога од њих стајала структура сарадника који су били способни, школовани и образовани и, што је најважније, непотрошени бауљањем по мочварном тлу у чије су се исушивање запустили.

Напослетку, уколико актуелна политичка елита Србије, како она на власти, тако и она у опозицији, жели да не буде само успешна већ и запамћена као она генерација која је зауставила пропадање друштва и државе, мора да се најпре запусти у тежак посао исушивања мочваре која је створена у претходних четврт века. То конкретно значи „скрининг” друштвено-државних структура по дубини и раздвајање жита од кукоља (тај „скрининг” треба да урадимо и због процеса придруживања ЕУ, али пре свега треба да га урадимо због себе самих). Такође, то значи проналажење непотрошених и школованих људи, од чијег ће политичког предзнака бити важнија њихова способност да се ухвате у коштац са конкретним проблемима. Напослетку, уколико се сви заједно, без обзира ко је лево, ко је десно, ко је горе, ко је доле, ко је опозиција, ко је власт, не посветимо примарном задатку исушивања наслеђене мочваре ускоро ћемо се сви у тој мочвари удавити, и као и раније нико неће бити сигуран и никоме неће бити добро – ни незадовољном народу, али ни политичарима, пословним људима и осталим припадницима такозване елите.

Научни сарадник на Институту друштвених наука  / Невен Цветићанин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s