Силван – стари српски витешки пас …

(Илустрација : Гугл)

Прастаро српско (а и опште словенско) веровање каже да је човек постао од вука, па кад су се браћа раздвојила да су Богови људима подарили псе да се људи и вукови не би завадили једни са другима. Код Срба, сматра се да је тај пас био управо Силван, јер пре хришћанства ово је био вук заштитник Шумског Бога у старој српској митологији.

Највероватнији изглед Силвана – Змаја

Највероватнији изглед Силвана – Змаја

У давна времена, неки кажу око 620 године, у Србији се оснива моћни витешки ред, Ред Црвеног Змаја. Каже се да припадници овога реда нису били само српски витезови, већ и Румуни, Бугари, Хрвати, Македонци, Власи, Грци, укратко Витезови Балкана који су били спремни да бране и погину за (тада) српску истину, али и не само српску, јер је то била истина и правда свих на Балкану, јер некада давно сви смо ми били једно, један род, једно велико племе. Пси пратиоци српских витезова су тада, а и много, много година пре оснивања реда били управо Силвани тј. Змајеви. Неки мисле да управо због тих разлога ред добија име Црвени Змај. Црвени због витешке браће, који су били браћа не само по мачу већ и по крви, крви својих предака. Од имена овог витешког реда, касније су и многи српски јунаци од народа у предањима и епским песмама добијали име Змај, као Змај Огњени Вук, Змај од Јастрепца, Змај од Авале … Наравно, није Змај тј. Силван био привилегија само витеза и владара, био је он и пас српских пастира и сељака, ипак од других народа тј. сабраће по прецима, само владари и чланови витешких редова су имали ту привилегију да их одгајају и обликују. Српском чобанину тај пас је био све, од чувара стоке и огњишта па до заштитника од демона и злих сила.

Мотив змаја са Призренског патоса, Црква Светог Кнеза Лазара на Љубићу код Чачка.

Мотив змаја са Призренског патоса, Црква Светог Кнеза Лазара на Љубићу код Чачка.

Свестран и интелигентан и неописиво храбар какав се каже да је био, у ратним походима је играо значајну улогу као једно од врло битних оружја српских ратника. Најстарија српска раса, а једна и од најстаријих раса уопште. Постојало је више линија, како краткодлаких тако и дугодлаких, фаворизована боја је била црна, али се није гледао толико изглед, колико срце пса… Код Силвана су женке носиоци карактера, док су мужјаци углавном хладније главе. Оне супрзнице, које прве започињу свађу или крећу на предаторе, оне дижу ногу и бацају бусење иза себе кад ‘обележавају’ своју територију, оне су те које се и на сам поглед непознатих очију бацају право на грло. Мужјаци су углавном сталоженији, невероватно свесни своје снаге и ‘оружја’ којим располажу у виду огромних очњака, али само дотле док не процене да је време да крену у акцију. Мужјаци јесу склони избегавању сукоба, не зато што зазиру од противника већ такође због једне битне, ако не и најбитније одлике карактера ове расе, а то је да не штеде ни себе, а ни своје противнике.

Само владари и чланови витешких редова су имали ту привилегију да одгајају и обликују Силване

Само владари и чланови витешких редова су имали ту привилегију да одгајају и обликују Силване

Када прави Силван уђе у сукоб са зверима, а и са другим псима,коначни исход мора бити смрт, или његова или његовог противника, трећа солуција једноставно не постоји. Још једна врло битна одлика његовог карактера је та да са готово истом дозом жара и страсти чувају свој посед, тј. посед свога господара и од звери и од лопова па чак и од комшијске стоке или живине. Њему не промиче ништа, а ако којим случајем то што уђе у његово двориште није довољно паметно да се брзином светлости окрене и побегне из њега, све су прилике да ће ту и завршити свој живот. Силван је права дефиниција пса једног газде и пас према коме се са истинским поштовањем мора опходити чак и његов газда, а непозната лица поготово на шта многи људи нису навикли, уствари одвикли су се од правих паса.Данас још увек постоји извесна популација Змајева или Силвана, мада веома, веома мала. Људи који их држе, због свега кроз шта су ти пси прошли нису и вероватно још дуго (а можда и никад) неће бити расположени за причу о њима.

Сматра се једном од најстаријих раса у региону која можда потиче од античке персијске расе и временом се користио као пастирски пас, лични чувар, чувар имања, ловац и ратни пас. По грађи има сличности са врстама сибирских овчара и са самарићанским мастифом са Урала, те постоје недоказане теорије о пореклу ове расе које га везују за те пределе. Гајен је широм источне и средње Европе, трговачким путевима је стизао до Португалије и Монголије, а пси оваквог типа се могу наћи на Кавказу и у централној Азији.

Каже се да је достојанственије да раса изумре, него да настави свој пут измењена и омекшана да би је људи лакше прихватили … Постоји писани документ познатији под именом“Законик Расе” чија се старост (према начину писања и самоме писму) процењује на 12 или 13 век. Предање казе да га је писао један Цар, а једини Цар тога доба који је имао везе са династијом Немањића, и са витешким Редом Црвеног Змаја био је Цар Стефан Душан (сматра се такође да је сам Цар Душан био оснивач Реда Црвеног Змаја). Цитат Законика који звучи као и својеврсна клетва: „Овај законик да се свима што држе змајеве у ум постави и довијека поштује, јер змајеви су уз нас од давнина, од прије него што смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати, јер су од Бога. Као што нас без змајева не би ни било, тако нас без змајева неће ни бити.“

Извор : Сербум / Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s