Машина за расипање новца …

Ради се о скупу институција који чине Министарство привреде, Фонд за развој, СИЕПА и Агенција за приватизацију.

Сви знамо да Влада Србије расипа новац пореских обвезника. Ипак, однедавно је јавност добила више информација о институционалном дизајну који је Министарство привреде развило током претходне деценије кроз који је новац трошен на нејавне сврхе. Ради се о скупу институција који чине Министарство привреде, Фонд за развој, СИЕПА и Агенција за приватизацију. Тај скуп институција сликовито називам „машином за расипање пара”. Од механизма по коме су те четири институције трошиле јавни новац застајао је дах.

Машину је предводио Фонд за развој, основан још деведесетих година. Ево само неких чињеница. Фонд за развој има 61 запосленог и око 20.000 издатих кредита. Може ли један запослени да, у просеку, води рачуна о 327 кредита? Средства Фонда за развој су око две милијарде евра.Од тога је 60 одстоненаплативо. Фонд јеспискао око милијарду евра, деливши кредите који се никада неће вратити.

Ко су били добитници тих кредита? Један део су били обични привредници који су некада могли, а некад нису могли да врате кредите. Клијенти су такође били предузећа у реструктурирању (која је требало да се приватизују). Међутим, постојала је и трећа врста клијената — предузећа која поседују тајкуни, и предузећа која поседују политичари или њихова родбина. Шта мислите, како су трошили кредите које нису враћали? Како су се одужили онима који су им омогућили да их узму па не врате? Питања су реторичка. Новац од оваквих кредита усмеравао се делом у производњу, а делом у страначку касу и приватне џепове. Фонд није имао разрађен механизам селекције привредника који добијају кредите. Кредити су дељени капом и шаком, а сами кредити нису контролисани. Није ни чудо да је милијарда евра кредита ненаплатива. Тако се расипа новац пореских обвезника за личне и страначке потребе.

Јавност се у последњих неколиконедеља упознала са детаљима из рада СИЕПА, агенције која је (заједно са министарством) дискреционо одлучивала о субвенцијама, намештала тендере, а контролу извршења субвенција никада није обављала. Субвенције по запосленом су даване страним инвеститорима који би најпре купили неко друштвено предузеће, отпустили све раднике из њега (који су морали да од државе добију отпремнину), а онда исте те раднике поново запослила и од СИЕПАузела субвенцију по сваком запосленом.

Ништа мање се расипнички није понашало Министарство привреде које је дизајнирало машину. Само министарство је велики део свог буџета трошило на субвенције. Разуме се, као и у случају СИЕПА, и оно је имало дискреционо право да селективно додељује субвенције из свог буџета. Само у августу, када се већ знало да ће претходни министар морати да напусти владу, из буџета министарства расподељено је 120 милиона евра субвенција.

Агенција за приватизацију није имала овлашћење доделе кредита или субвенција, али је на један индиректан начин такође расипала новац пореских обвезника тиме што је продавала предузећа испод цене,чиме је оштетила државни буџет. Агенција је скоро потпуно обуставила процес приватизације, омогућујући предузећима у друштвеном власништву да живе на систему субвенција Фонда за развој, а да ништа не производе. Запослени у тим предузећима су навикнути да не морају ништа да раде, а да ипак добијају плату. За 13 година, створена је читава армија људи зависних од субвенција и јефтиних кредита (који не морају да се врате). Фонд за развој се практично претворио у фонд за социјалну помоћ, што је само била маска за правдање постојања машине за расипање пара која је финансирала страначке предузетнике и њима блиске привреднике.

Агенција је продавала предузећа далеко од очију јавности. Процес продаје био је све штетнији и штетнији по државу Србију, јер је уз продато предузећа приде често ишло и земљиште које није урачунато у цену или се цело предузеће продавало испод цене (Вршачки виногради). Уместо да спречава продају предузећа испод цене, Агенција се извргнула у своју супротност, обезбеђујући продају испод цене. За низ таквих приватизација после 2004. године и даље нико није одговоран.

Како знамо какви су ефекти рада машине за расипање пара? У економији се то често може лако утврдити. Машина је направљена да би подстакла привредни раст и повећала запосленост. Какви су њени ефекти у периоду 2009–2013? Просечан привредни раст у датом периоду је негативан (-0,8 одсто). Стопа незапослености је у октобру 2009. износила 16,4 процента, а у априлу 2013. године 24,2 одсто. Машина није донела привредни раст и већу запосленост. Бројеви су неумољиви. Не морате да будете стручњак да бисте разумели њихово значење.

Професор на Факултету политичких наука, саветник министра привреде

Душан Павловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s