Европске вредности …

„Заиста, какве везе имају српски четници с НДХ, какве везе имају чича Дража и поп Ђујић с усташама, фашистима, Хајдуком и Сплитом у Другом светском рату?
Изненадит ће вас одговор: тесне!”

Хрватски новинар Борис Дежуловић, чији текст овде цитирам, био је у праву: изненадио сам се. Појма нисам имао да су се четници, како он даље тврди, за време Другог светског рата под шубарама с кокардама „шепурили по талијанско-немачко-усташком Сплиту“. Нисам знао да је већ почетком септембра 1941. године, свега који месец након утемељења НДХ и Римских уговора, којима је Павелић Далмацију препустио Италији, на договор с Италијанима о заједничкој ратној стратегији у Сплит из Колашина стигао четнички војвода Илија Трифуновић Бирчанин, блиски сурадник Косте Пећанца. Након неколико месеци, војвода Бирчанин – којега ће Дража Михаиловић убрзо именовати командантом Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске – незадовољан ситуацијом у Сплиту, 9. маја 1942. телеграмом обавештава ђенерала Дражу како „у Сплиту и целој Далмацији, а нарочито у овом главном месту на приморју, као да је деведесет одсто комуниста!”.

Не стављам руку у ватру да је сваки детаљ Дежуловићеве приче тачан, али од њега сам сазнао и то да Хајдук никад није био усташки, већ партизански клуб, те да га је одликовао генерал Де Гол због припадности покрету отпора.

Али мучи ме нешто друго.

Европске вредности.

Знам да су усташко скандирање у најмлађој чланици Европске уније на последњем дербију у Загребу са подигнутом песницом подржале хиљаде навијача „бед блу бојса” и „торциде”, као и више стотина хиљада људи на друштвеним мрежама.

Мојој се генерацији чини да нас у Србији Европска унија стално условљава и, зашто не рећи, уцењује. Али када то наглас кажемо,  европски политичари нам поручују да од нас једино траже да усвојимо европске вредности. Да европске земље чине један посебно отмен клуб а да ми, ако желимо да постанемо његови чланови, морамо да научимо, не само да радимо како они кажу, већ и да мислимо оно што они мисле, и верујемо оно у што они верују.

А Хрватска је, јелте, прихватила европске вредности. Иначе не би ни ушла у клуб?

Буни ме што је до праве провале усташтва у тој земљи, или бар на њеним фудбалским теренима, дошло брзо након што је постала чланица ЕУ. Разбијене су ћириличне табле које у Далмацији доскора нико није дирао. Сећам се да је, пре само неколико година, српском кошаркашком репрезентативцу Милан Гуровић у дресу Црвене звезде због тетоваже генерала Драже на руци онемогућен улазак у Хрватску.

И питам се, колико је у ствари „тесна” било каква веза између ма ког српског ђенерала и претварања партизанског Хајдука у клуб на чијем се стадиону масовно поздравља усташким поздравом, у години у којој је Хрватска прихватила европске вредности…

Дејан Спаловић / Политика

“Хрвати су најхрабрији народ,

не јер се ничег не боје – већ јер се ничег не стиде…”

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s