Жртве и џелати …

Британска политика према Балкану и Србији у последња два века

Два века погубне британске политике према Србији, јасно указују да је ова стара империја имала тежњу да промени политичку мапу Балкана, али тако да Срба нема више. Слободно говорећи, овај двовековни империјални садизам према Србији и према Балкану (посебно оном православном делу), довео је до два рата, ужасних крвопролића, шокантних издаја, пучева и револуција.

Из свега тога, Лондон је извлачио огромну материјалну корист, ширио је своје обавештајне мреже и поткупљивао сваку владу и њене министре, како у Краљевини Србији, тако и касније, у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и касније, за време постојања Југославије, све до њеног слома. Ни у новом веку, Британска политика према Србији није боља.

Силеџијство Лондона не престаје. Срећом, времена су се знатно променила. Британија није оно што је била, а нова руска империја успоставља и нова правила…

Зашто бисмо се бавили британском политиком током посљедња два стољећа? Најједноставнији одговор био би тај да је Британско царство раширено диљем свијета, стољећима раније пресудно утјецало на судбину Еуропе у цјелини. Али тек у задња два стољећа, тај је утјецај постао моћан фактор у обликовању балканских судбина.

Некако у то вријеме Турско царство је убрзано опадало и на површину је избило питање диобе њеног наслијеђа. Догађаји су убрзани снажним устанком у Србији јер су устаници задали озбиљне ударце Турцима и овладали значајним дијелом егејско – вардарско – моравске долине. Све ово се догађало у клими потпуно ускомешане Еуропе и баш у вријеме великих сукоба узастопних коалиција против Бонапарте и све веће моћи његовог Царства. А ту је био и руски фактор. Поникло из реформи Петра Великог Руско царство врло брзо је крочило у обитељ великих сила, а након марша Суворова преко Алпа и уласка у Италију било је јасно да звекир Запада бучно одзвања руском руком. Није само Запад био узбуђен. Турски климави колос љуљао се под ударцима растуће силе са сјевера.

Рађање слободне Србије

Све до овог метежа, Британија је владајући морима контролирала и Стари континент. Њен, све моћнији Сити, пун новца из читавог свијета, створио је прву глобалну банкарску империју. Монарх и Парламент били су фарсична моћ. Стварна моћ већ је била прецизно концентрирана финансијска олигархија. Удружена обитељ банкара створила је модерну Британију, баш онако како ће то учинити једно и пол стољећа касније на америчком континенту.

Континентална политика сводила се прије Француске револуције на подржавање малих феудалних кнежевина и војводстава увлачећи их у бесконачне ратове за које су се позајмљивала новчана средства. Након ратова позајмљивало се за одржавање ,,мира“. Том политиком готово сва је Еуропа била дужна Лондону. Једина озбиљнија континентална сила била је све трошнија банкарска монархија.

Али, она је тучена на мору, а њени посједи су отети и прешли у баштину истинских владалаца – банкара из Ситија. Интересима из Лондона није много сметало царство Хабзбурговаца. Беч је био гаранција да се Нијемци никада неће ујединити и постати континентална сила. Медитеран је увелико већ био британско море, а на источним обалама Британци су већ били присутни у Константинополису стољећима. Основа британске континенталне политике почивала је на спречавању пораста ма које еуропске земље у респектабилну силу.

И то у сваком смислу; економском, војном, културном и политичком. Еуропа је морала бити у вјечитом дјетињству и у потпуној политичкој импотенцији.

Само такова Еуропа била је добра за Британце, заправо за модерне Шајлоке у Ситију. Та политика је осакатила Стари свијет и убила безбројне њене житеље зауставивши његову будућност за читава стољећа. Само је један хегемон могао бити владајући у Еуропи. То је био као и у будућности – лондонски Сити; незајажљиви Рокфелери , Ротишилди и ми.

Почетком XIX стољећа чинило се да је британска стратегија веома угрожена. Наполеоново царство брзо је јачало и недуго након Аустерлица, Тилзитским миром на континенту су постајале двије силе – Француско и Руско царство. Лондон није дигао руке, далеко од тога, али први пут стољетна стратегија била је доведена у питање. Еуропа се пробудила ма како се то тумачило. Русија је одмах искористила Тилзитски мир и окренула се офанзиви на Турску. Револуција у Србији била је у свом зениту. Почеле су се стварати институције нове државе.

Сопственом ослободилачком борбом у Србији се рађала нова слободна словенска држава на Југу. Ма како да је Први српски устанак пропао у потоњим годинама, луч је упаљена и више се ни у најтежим временима није гасила.

Мир у Тилзиту није потрајао. Банкари у Лондону учинили су све да континентална блокада којом је Наполеон настојао да спријечи проток енглеске робе у Еуропу буде урушена. Руски цар Александар И повео се на обећањима да ће ако наруши блокаду бити богато награђен кредитима и земљама. Сем тога чинило му се да је француска опасност преблизу и да би његови сељаци могли појмити како је веома могућно аграрном реформом доћи до своје земље. Дотада у Русији није било слободног сељаштва, а динамика Петрових реформи задњих деценија била је значајно успорена. Уз британска обећања и најаву буђења нове коалиције, цар се оглушио о правила континенталне блокаде и почео се спремати за могућнии сукоб са Наполеоном.

А баш то је било оно што је Британцима било неопходно и спасоносно. Лондон ће у том рату уништити Француско царство и знатно опустошити Руско царство. Док се једине двије еуропске силе буду уништавале, банкари из Ситија ће поново вратити Еуропу у Средњи вијек Свете Алијансе.

Јужни словени на удару Лондона

Француско – руски рат прва је епизода будућег све агресивнијег присуства Лондона на Балкану. Посљедице ће бити брзо уочљиве. Произићи ће управо из овог рата једног у низу које ће Британија изазвати да овом намученом југу континента.

Како је Наполеон прошао у свом исхитреном походу на Русију 1812. године, добро знамо. Велика Армија се истопила у страшном повлачењу.

Али док је још напредовала до Москве и мало иза ње; руски сељаци не баш увијек довољно палили су љетину. Могло се рећи да је све до Москве, Русија била спаљена земља, становништво се повлачило са војском, а сав привредни живот у самом срцу Русије није задуго постојао.

Колике је губитке претрпјела Русија?О томе је веома мало писао. Нема никаквих државних података или приватних сазнања. Све је покрио стољетни заборав. Па ипак простом дедукцијом доћи ћемо до макар приближних података о размјерама те трагедије. Пољопривреда се дуго оправљала. Заредом је било неколико гладних година.

Витебск, Смоленск и Москва су се споро опорављали. Већина села била су само сјећање. Привредни живот био је деценијама уназађен. Људске жртве могле су се бројати у милијунима. Рат ће трајати још три године и косит ће још многе животе. Послије Ватерлоа 1815. године, Еуропа је економски, политички и културно бачена на кољена. Милијуни еуропљана су сурово жртвовани на обалу британских интереса.

У Лондону су трљали руке. Стара британска политика је преживјела, Шајлоци су постали још богатији. Па ипак искуство које је Британија извукла из ове драме било је да више не смије бити изненађења. Нови додатак старој стратегији мора бити немилосрдна превентива. То ће Еуропу, а посебно Балкан најтеже коштати.

Када је Наполеон кренуо на Русију, рачунао је на Турску макар да помало везује руске снаге на југу. Србија је остављена на вјетрометини. Без икакве руске подршке, просто зато што Русија није могла расипати снаге и са слабом Аустријом на сјеверу нашла се под ударом цјелокупне турске војске. Први српски устанак пао је као прва жртва лондонске политике у малој и напаћеној Србији. Бит ће то тек најава што ће убудуће млада српска државност доживјети од те исте сурове и деструктивне политике.

Премда то још нитко није могао наслутити, по први пут смо се суочили са најстрашнијим непријатељем кога је Србија имала за 14 стољећа своје писане повијести. И не само Србија. Сви словенски народи југа искусит ће до данашњих дана сву бестијалност те политике. И не само Словени са Југа. Сви Словени. Руси ће изгубити у XX-том стољећу сто милијуна житеља и сви ће умријети насилном смрћу. Неће мање патити ни Нијемци, Французи и остали еуропљани. Сви су они умрли и још увијек ће умирати због политике Лондона.

Због политике Ситија и сабора Шајлока. Сада је приде ту и приватна држава тог бираног друштва тј. САД. Ићи ћемо редом, како су дјеловале посљедице једне страшне политике. Када је Русија 1815. године коначно изашла из рата, више дипломацијом, а мање оружјем приморала је Порту да након Другог српског устанка призна ограничену српску државност. Како се заправо болесник на Босфору одржао?

Првобитно се размишљало да се Турско царство у агонији подијели између еуропских сила, а да се подјармљеним кршћанима врате њихове повијесне земље. Том плану се успротивила Британија , а донекле и Француска. Аустроугарска се плашила да ће се створити на истоку неколико слободних словенских држава , преко којих ће Русија запосјети Босфор и Дарданеле.

Ипак Аустроугарска се више плашила да ,,њени“ Славени не буду потакнути својом источном сабраћом. Тада би Угарска могла такођер тражити самосталност. Царство би било у питању. Британија није жељела да се Бечко царство распадне. То би могло уништити,,равнотежу“ политичких интереса по британској вољи. Али заправо су Британци по сваку цијену хтјели спријечити Русију да дође у посјед мореуза и то у највећој могућној мјери.

Излазак Русије на Медитеран доживљаван је као да нетко тјера Британце из свог базена. Лондон је тада здушно почео заговарати опстанак Турске и у Еуропи и у Азији. У будућности рачунали су банкари, много је уносније и изводљивије добијати концесије од слабе Турске него од снажне Русије на топлим морима.

Крволочна британска стратегија

Тако је кроз цијело XIX -то стољеће сасвим вјештачки одржавана турска власт на Балкану, зарад страха од појаве нове младе силе у еуропским пословима. Србија ће због такове политике вишеструко трпјети штету. Њена државност ће ићи знатно спорије, а трансформација Србије из левантинске земље у модерну средњоеуропску земљу ићи ће са великим закашњењем. То исто је важило за Бугарску и Грчку. Славенски свијет хабзбуршке монархије био је отписан, а Црна Гора је толерирана јер је била исувише мала.

Тако је прошло XИX стољеће које морамо сматрати без обзира што је на његовом крају испуњен национални циљ Србије бар на подручју старе Деспотовине; као у основи изгубљен вијек. Посљедице ће се дуго осјећати, а осјећају се и данас.

Када је 1871. године пало Француско царство, одједном је на Еуропску и Совјетску сцену ступила Њемачка. Побједница у рату Пруска, ујединила се све до Рајне и иза у Алзасу и Латарингији у Други Њемачки Рајх. Млада, снажна и подузетна нација брзо је кренула вртоглаву индустријализацију и пробој у свим другим економским и културним подручјима.

Њен умни и далековиди канцелар и прави творац Ото фон Бизмарк, брзо је схватио и веома наглашавао да је од пресудног значаја да се успостави снажна и постојана сурадња са Русијом. Само тако, добро је то знао мудри канцелар једном за свагда ће бити уклоњена штетна и деструктивна британска политика. Доба уситњене и јалове Еуропе ближи се крају. Само трајан мир и сурадња двају највећих и најодговорнијих сила на старом континенту могу овом донијети умјесто сукоба стваралачки мир. Могућна је ренесанса нашег старог свијета баштиника грчко- римско – кршћанске културе.

Чинило се да се отварају потпуно нове перспективе за једну слободну Еуропу сурадње и просперитета. Једном ријечју за једну Еуропу као федерацију слободних држава. У будућности треба очекивати даљњи напредак науке и технике, а сходно томе и могућност озбиљног дијалога на начин којим ће се убудуће рјешавати проблеми.

Тада се одједном рађа Антанта. Како је настала и шта јој је заправо циљ? Формално, приједлог је био производ договора Лондона и Париза. Циљ је тобоже био очување стабилности у свијету (очување колонијалних царстава) и ,,спречавање нарушавања мира“ у Еуропи ( пиши- британских банкарских интереса).

Прави циљ је већ 80-тих година XИX стољећа пројициран у лондонском Ситију. У основним цртама он изгледа овако: увући Русију у Антанту лажним обећањима о мореузима и о Константинополису.

Отпочети еуропски рат ради очувања колоније, уништити у потпуности Њемачку и срачунато је барбаризирати, тежиште рата подвести под што силовитије руско-њемачко међусобно уништавање, изазвати каос и револуцију у Русији, додатно ослабити и Француску, отворити простор за могућну интервенцију САД, потпуну изнурити Русију у грађанском рату, изнурену Русију што је могућно прије у националном смислу без остатка дезинтегрирати, у руском хаосу веома прориједити становништво , особито демографски најактивнији живаљ, негдашњу Русију претворити у низ малих квази државица и потпуно их ставити под контролу, Еуропу, темељно ослабљену након свега свести на стање прије Француске револуције, економски потпуно створити кредитну зависност, сачувати скраћену Аустроугарску, Србију, потпуно изнурену и демографски обогаљену смањити и уклонити као регионалну силу и продужену руку Русије…

Отворено против Русије

Па, колико су аутори овог ужаса успијели у свему? У много чему су успијели. У животу како нас учи повијест никада није онако како желимо. Еуропа се једва одржала. Њемачка је унакажена, а Француска фатално изнурена. Русија се урушила до дна пакла , али је некако преживљела као сасвим нова земља.

Њен развој надаље ће бити дуга и сасвим друга повијесна прича. Родио се СССР, прва земља социјализма на шестини земаљског копна. И тако СССР је преживио и Други свјетски рат и постао је једна од суперсила играјући једну од кључних улога у послијератном свијету. Коначно се урушио. Данас је то опет Русија, али и она се одржала када је Лондон мислио да је управо пред распадом. Издржљивост, жилавост, сјећање на Империју? Највјеројатније од свега помало.

Сједињене државе постале су чувар подијељене Еуропе. Подружница је стално на задатку.

Србија је на размеђи два стољећа, упркос насљеђу крочила крупним корацима у XX стољеће. Постала је најснажнија сила једног слободног славенског народа на Балкану. Разбила је Османе и протјерала их из готово цијеле Еуропе. То је платила страшном цијеном. Читава генерација најбољих је ишчезла. Није само војска искрварила, страдао је народ и у рату и у окупацији.Привредно земља је уништена.

Под притиском САД и особно Вудро Вилсона формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чини се да је Британија жељела саботирати Крфску декларацију и није јој било право да сви Срби живе у једној држави. То је захтијевало да се разбије Аустроугарска на коју је Британија рачунала као на важну карику у својој балканској политици.

На концу је Британија невољено морала прихватити Краљевину СХС.
Још двадесетих година Британци су упркос званичног савезништва поткопавали нову државу, а има индиција да су учествовали у стварању и охрабривању хрватског сепаратизма. Једном ријечју, никако нису жељели јединствену славенску земљу на Балкану.

Увијек су били подозриви, сматрајући Славене у некој будућности руским сателитима и могућим извршиоцима њихових империјалних планова. Русофобију можемо слободно сматрати једном од константи лондонске политике. Подружница у Њујорку у потпуности дијели све намјере и циљеве братског Ситија. Заправо све се више радило о једној моћи.

Ускоро ће то српски народ на најгори начин осјетити на својој кожи. Још за вријеме Солунског продора српска и француска војска уз судејство са британским снагама спремали су операцију експлоатирање српског пробоја. Срби и Французи на Западу и у центру, а Британци на истоку фронтног појаса. Сви су кренули напријед. Британци су остали на положајима око Дојрана. Бугари су убрзано пребацили снаге на Запад да затворе брешу. Само огорченом борбом Бугари су одбачени, а бреше је још и повећана. То је веома коштало српску војску и изазвало бијес главнокомандирајућег Франша- де- Переа. То није био усамљен примјер.

Британска неискреност сусретала се на сваком кораку. Прво, били су против Солунског фронта и веома су енергично 1915. године инсистирали да се Бугарској на штету Србије испуне захтјеви, како би она тобоже пришла Антанти. Ти су захтјеви директно задирали у српски суверенитет. Па ипак треће ратне године, искрпљеној војсци и избјеглом народу након новог одбијања бугарских захтјева ставили су ултиматум – или узми, или остави.

Зловоља их није напуштала, па су опструкцијом омогућили Бугарима да пресијеку повлачење ка Солуну. Када су до јучер фаворизирани Бугари пресјекли и посљедњи пролаз, ништа нису учинили да помогну својим ,,савезницима“. Војска и народ морали су кренути преко Албаније. Биланс те голготе добро је познат. Готово четврт милијуна војника и још толико избјеглица никада нису видјели Солун. Да се само подсјетимо; да су обећали Русији Босфор, Дарданеле и Константинополис, ако приђе Антанти. Још 1914 и 1915. године, док су Самсонов и Брусилов крвавили, а цијели Источни фронт био жива рана, Британци су се искрцали на Галипољу и тиме нимало скривено показали колико озбиљно мисле да испуне обећање зарад којега је Русија тако страшно крварила.

Британци и 27. март 1941

У повијести и једне и друге Југославије, мало је рећи да обилује контроверзама.Прво је након 27. марта 1941. године, Југославија под непосредним утјецајем Британије и њених тајних служби ушла у конфликт са Њемачком војним превратом. Чим је рат почео виновници су посједали у авионе и побјегли у Каиро, а касније у Лондон.

Друго, повијесно још није разјашњено како су и зашто Британци довели Тита на власт и његов покрет прогласили за једини аутофашистички активан покрет и Југославији.

Када је Хитлер дошао на власт 1933. године. Однос снага се озбиљно почео мијењати у Еуропи. Краљевина Југославија се нашла стратегијски у све тежем положају. Када је 1938. године Хитлер ушао у Беч, било је јасно да је то само почетак. Комадање Чехословачке и Минхенски споразум јасно су показали државном врху Краљевине да је држава све усамљенија, те да може бити жртвом, а да једва може рачунати на помоћ извана. Након диобе Пољске и почетка Другог свјетског рата кнезу Павлу постало је јасно да је држава апсолутно угрожена.

Готово све државе на њеним границама имале су претензије на њене територије. Када је у прољеће 1940. године почела њемачка олуја на Западу, Француска је издржала колико и Пољска, а Британци су под неразјашњеним околностима утекли код Денкерка.

Хитлер, особно истиче да је британски бијег он допустио не би ли некако створио атмосферу за преговоре. Касније је то назвао једном од својих грешака. Сада је Београд знао да нема изгледа да добије ма какову помоћ са стране. Пад Француске узбудио је , уплашио и политичке и војне врхове. Сам Павле није имао илузије. Знао је да би распад земље био фаталан по српски народ у највећој мјери. Свуда је мукло одзвањао претећи сепаратизам. Чекала се само прилика.

Тада је на сцену ступио Хитлер. Њему, обзиром да је план ,“Барбароса“ још само чекао повољно прољећно вријеме нимало није одговарало петљање са Југославијом и разбијање Вермахта по балканским брдима.

Све су снаге за удар на Русију биле на положајима. Нијемци су били заинтересирани за економску сурадњу и стабилност у Југоисточној Еуропи. Коначно 25. марта 1941. године Кнез – намјесник је преломио.

Отишао је у Оберсалеберг заједно са премијером Цветковићем и потписао приступ Југославије Тројном пакту. До тада Њемачка је већ била највећи економски партнер Југославије. Највећи дио извоза, прије свега сировине, руда и намирница ишао је у Њемачку. Отуда су стизале машине и техничка роба, па чак и борбени ловци , „Месерршмит“.

Битно у приступу пакту што се Југославије тиче, било је садржано у тајним преамбулама. Југославија по њима није била у обавези да шаље своје снаге ван својих граница.

Њемачка војска нити на копну, нити у зраку није имала право пролаза. Потом су ту била акта од привредног значаја, након квоте у размјени. Практично, то је био у основи уговор о неутралности. Дотада, Хитлер ни са ким није потписао такав уговор. Само што се кнез Павле вратио и отсјео на Брду код Крања, почели су немири и манифестације у Београду.

Свуда се тражио опозив уговора и одлазак владе. У току 27. марта 1941г.масовне манифестације стопиле су се са војним ударом. Кнез Павле је ухапшен по повратку из Словеније у Топчидеру. Пучисти, генерали Душан Симовић и Бора Мирковић убрзо су прогласили малољетног престолонасљедника Петра ИИ Карађорђевића краљем Југославије. Формирана је влада која је углавном још ишчекивала реакције. Хитлер је био констерниран. Планирани мир на Балкану је одбачен. Дата су строга наређења за кажњавање Београда.

Британски пројекат: убијање Србије и слом краљевине Југославије

Даље се мање – више зна. Априлски рат је значио моментални слом државе.Краљевина Југославија је за дванаест дана рата била присиљена на капитулацију. Потом је разбијена на окупационе зоне, а подручје Хрватске и Босне изузев Јадранске обале проглашено је Независном државом Хрватском. Прелудиј за још једно велико страдање Срба био је припремљен.Свакако, неће само Срби бити жртве, рат ће помести и друге. И тако је Југославија престала постојати. Сами пучисти су са аеродрома у Подгорици и Никшићу ушли у авионе и убрзо иза себе оставили земљу у рату са извјесношћу големе трагедије. Што се заправо догодило?

Британци су у Грчкој држали двије аустралске, двије новозеладске и двије британске дивизије и неколико оклопљених бригада уз значајно зракопловство. Њемачки упад из Бугарске преко Халиакмона натјерао је грчке снаге на повлачење. Положај Савезника постајао је неодржив. Британци су се убрзано повлачили и због све теже ситуације у Сјеверној Африци јер је на сцену ступио Ромел.

Е, па Британци су се сјетили! Погурат ће пуч, народ ће емотивно реагирати и створит ће се пометња! То ће натјерати Нијемце на интервенцију. Југословенска ће неутралност бити прошлост. Нијемци ће се свакако данима бактати са Србијом. То ће помоћи да се британске снаге извуку из Грчке.

Југославија ће се додуше наћи у големим невољама, али то ће бити њен проблем. Бубњари невоље, пучисти ништа неће чути од рада авионских мотора. Слијетит ће се у Каиру.

Ово би била груба шала, али није. То је истина. Трагедија Србије била је очигледна. Окупација је била несмиљена. И од једног и од другог антифашистичког покрета очекивало се да се жестоко боре. Широм бивше државе људи су пуцали једне на друге. Познато је да су окупатори имали најмање жртава.

Веома брзо, главна особина рата био је братоубилачки рат. Било да је вјерски или чисто грађански.

Оно што нас занима је како су то Британци већ од 1943. године. Отворено почели да фаворизирају Тита. То није била случајност, још мање је увјерљиво објашњење да су увијек пружали подршку ефикасном отпору у борби против фашистичке опасности. Управо када су 1944. године најинтензивније подржали Тита, рат је већ био у завршној фази и то нису биле године када је Британија донијела нешто пушака и још мање топова из Денкерка.

Заправо, подршка Титу била је припрема за будућност. Занимљиво је да су Британци испољили овако велику љубав према Титу послије конференције у Техерану, а посебно послије Јалте. Зашто? Одговор ћемо наћи управо у времену које ће доћи. Одговор гласи : „Тито је био британски човјек“.

Ако он као комуниста побједи на цијелој југословенској територији, он ће бити и вођ цијеле Југославије. Националне српске снаге могу побиједити само у Србији. А управо је то разлог да морају бити осуђене на ишчезнуће. Само вођа који има капацитет да држи цијелу Југославију добит ће подршку Британије и цијелог Запада. Када Тито буде господар ситуације он као аутохтон командант, бит ће препрека да по Јалти Совјетски Савез добије 50 одсто југословенског простора. Просто зато што комуниста Тито господари простором од бугарске границе до Алпа.

Стаљин може бити ближи Западу. Али, ако је Тито управо британски човјек, онда он као независни комуниста једног дана одбије да дијели своју комунистичку државу. То значи да Руси у име социјализма од Словеније до Македоније неће добити ништа источно од ријеке Босне и западно од Сплита. У сваком случају добит ће подршку и сваку могућну помоћ Запада. Да ли је тако било? Наравно, се сјетити како је то изгледало 1948. године.

Тако је радила Британија, односно лондонски Сити. Када СССР више није био суперсила и када је дошло доба свеколике кризе руског простора, државни банкари и њеној подружници није више требала Југославија. Штавише, сметала је и одушевљено је у најбољој Британској политичкој традицији уситњена и још то није довољно.

Онако како смо 1941. године изиграни и одбачени, тако смо изиграни и одбачени пола стољећа касније. Да ли је на дјелу иста русофобија? На прагу свјетског господства друштво из Протокола чини све да коначно стигне до циља.Води се тиха, али титанска борба за спас нашег еуропског дома и наше расе и културе. Мир на Балкану постат ће стварност, тек када завлада у цијелом нашем дому.

Од највећег је значаја да знамо тко нам је изворни непријатељ и каковим се средствима служи. И да се његова хтијења косе са свим основним принципима наше расе, културе и будућности. Мало зла и мало добра заједно може проћи. Много зла и мало добра, никако не може проћи.

Горанко Ђапић / Таблоид

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s