Када се убица не каје …

Жарко Лаушевић (Фото: архива @timerobber)

Морал – опет о нановијем издању књиге Жарка Лаушевића
„Година прође а дан никад“

  • Многи тврде да Жарко Лаушевић није написао књигу
    „Година прође а дан никад“.

Из „поузданих информација „ се сазнаје да је књигу написао Вук Драшковић и Вида Огњеновић, неке дјелове“…  Ипак, четири или пет издања ове књиге је зарадило преко 1.500.000 евра. Тако је убица осим што је добио пасош добио и милион евра како би започео „нови живот“.

Покојни Драгор Пејовић је у тренутку када је убијен са четири хица у рукама имао хамбургер! Радован Вучинић и Андрија Кажић су били потпуно голоруки. То је утврдила истрага.

Свако песничење и туча ове двије „групе“ била би брзо ријешена јер су Лаушевићи били старији и неупоредиво физички јачи од три дјечака из Толоша. Књига „Година прође а дан никад“ и даље понижава жртве, читаоце и убијене.

А онда су убијени. Дјечаци из Толоша!

Били су само гладни па су свратили да нешто презолагаје. Обијесни и острашћени Жарко Лаушевић их је „нахранио“ куршумима.

Лаушевић Драгора Пејовића и Радована Вучинића није убио само једном. Убија их још једном приказујући их као хулигане, што они, нијесу били. Били су само дјеца на прагу живота.

Изашло је друго или ко зна које по реду издање књиге „Година прође а дан никад“. Тобож књига душевне патње једног немилосрдног убице. Два младића је убио обијесни, пијани трећеразредни глумац Жарко Лаушевић. А књига је ту као машкарда на још један злочин без милости.

Да ли хладни гробови знају да причају!? Хумке Драгора Пејовића и Радована Вучинића не могу да причају. Онај ко их је побио може и да прича и да пише. Жарко Лаушевић је написао књигу са којом је још једном покушао да спере љагу са својег имена, да се прикаже у сасвим другом свијетлу од стварног.

Ипак ова два гроба имају своју мучну, тешку и  трагичну причу коју су многи заборавили. А посебно они од половине јула 93. године. Гробови Драгора Пејовића и Радована Вучинића које је стријељао глумачки кловн-Жарко Лаушевић.

Медијска кампања власти у Србији, и Лаушевићева  књига „Година прође а дан никад“ опет су подсјетиле на трагичан догађај од прије двадесетак година.

31. јула 1993. године у подгоричком кафићу Apple, (кога данас нема), један од оснивача Либералног савеза Црне Горе, глумац Жарко Лаушевић, из свог пиштоља ЦЗ-99 убио је двадесетогодишњег Драгора Пејовића и годину дана старијег Радована Вучинића а тешко ранио – Андрију Кажића (24).

Један од оснивача политичког правца за „неовисну“ Црну Гору, човјек који се јавно спрдао са највећим српским светињама (Светом Сави), Жарко Лаушевић је у обичној кафанској препирци узео пиштољ и одузео два живота људи који су тек почели да живе.

Трећег, Андрију Кажића је тјерао преко 50 метара пуцајући му у леђа са намјером да и њега убије.

Жарко је био у друштву  брата  Бранимира. И један и други су, у тренутку убиства имали преко тридесетак година, у пуној физичкој снази. Три адолосцента који су касније у неким „интернационалним“ медијима оглашени као „хулигани“ били су петнаестак година млађи. Практично дјеца.

Глумац коју је славу стицао проблематичним улогама, које је прихватио као модел стварног понашања и животног мота, у коме се поспрдно односио према свему што је српско, рођен на Цетињу 1960. године, у локал је дошао пијан и наоружан до зуба. Пиштољ је имао и његов брат.

Вербални дуел је прешао у лакши физички окршај у којој дјеца из једног подгоричког кварта нијесу, што се песничења тиче, имала никаквих шанси. Пред њима су били физички зрели и јаки људи у најјачим годинама. Али им то очито није било довољно!

Чињеница је да су побијена дјеца другачије политички мислила од Лаушевића, Жарка и Бранимира. Али их, у принципу, политика није много интересовала  насупрот  „нервозном“ и пијаном Жарку Лаушевићу.

-Пришао ми је један момак и ја сам ударен. Гуран сам, вучен и ударан… За тренутак сам изгубио свест. Све се, процјењујем, збило за највише пола минута. Сећам се само делова догађаја, јер ми је у глави све било збркано. Осећао сам да ми се торба у којој сам у последње време увек носио преко рамена, и у којој је био пиштољ-отима. Успео сам да извучем оружје, да га репертирам, али напад није престао. Пуцао сам, не знам колико пута. Имао сам ужасно осећање страха. Видим, затим: мој брат лежи два метра од мене, а изнад њега онај други момак, који га без престанка удара нечим у главу. Имао сам утисак да му узима живот и пуцао сам, без размишљања- испричао је своју верзију ликвидације младића Жарко Лаушевић.

Никога није било, живога, да демантује ту причу. Да јој понуди неки објективнији ток и логичније закључивање. Они који су то могли-побијени су.

Док је „прослављени“ глумац у рукама имао, тада , један од најубојитијих пиштоља, са петнаест метака калибра 9 мм, дјеца која су побијена нијесу имала ништа. Или скоро ништа. Покојни Драгор Пејовић је у тренутку када је убијен са четири хица у рукама имао хамбургер! Радован Вучинић и Андрија Кажић су били потпуно голоруки. То је потврдила истрага.

Свако песничење и туча ове двије „групе“ била би брзо ријешена јер су Лаушевићи били старији и неупоредиво физички јачи од три дјечака из Толоша.

Суд је утврдио да је први љекарски налаз био лажан. Љекарска експетриза која је стигла из више медицинске установе из Београда установила је још једну лаж неких љекара из Подгорице: Жарко Лаушевић и његов брат Бранимир, у тренутку када су пуцали, нијесу имали потрес мозга!

Очито да је Жарко Лаушевић на суду одиграо још једну улогу у којој је глумио страх, изгубљеност, амнезију и то само онда када би му сјећање могло шкодити. Могло је само да му продужи казну. Одглумио је и потрес мозга , кога није имао. „Омекшавао“ је, професионално, срце онима који су слушали ту причу, људском драмом и перфидно смишљеним сценаријем у коме су само они убијени и рањени требали бити стварне жртве једне обијести. Оно што је имао, осим оружја,  јесте алкохол у крви . Они који су стријељани, су имали више промила. Били су пијани. Нису могли нормално да иду а камоли да се туку. А онда су убијени. Дјечаци из Толоша!

Били су само гладни па су свратили да нешто презолагаје. Обијесни и острашћени Жарко Лаушевић их је „нахранио“ куршумима.

Лаушевић, Драгора Пејовића и Радована Вучинића није убио само једном. Убија их још једном приказујући их као хулигане, што они, нијесу били. Били су само дјеца на прагу живота.

Виртуелна обланда у коју се увија Лаушевић у књизи „Година прође а дан никад“ па ни друга његова казивања не може да сакрије његову злочиначку намјеру. Његова најновија и најважнија улога „невинога и престрашеног глумца кога су напали хулигани угрожавајући живот и њему и брату“, јесте прича која не може да издржи пробу ни најнајивније провјере.

И у књизи коју многи схватају као његово покајање и исповијест пред Богом, Лаушеввић говори оно што је већ рекао на суду. Научену улогу нападнутог и предстрављеног човјека који је бранио сопствени живот и живот свог брата.

У судским списима пише да је Жарко Лаушевић „четири пута прецизно погодио двадесетогодишњег Драгора Пејовића, у груди док је годину дана старијег Радована Вучинића погодио са три хица са стране, са бока, Андрију Кажића је погодио једном док је овај био у бјекству са леђа покушавајући да га стигне и да га докрајчи. Кажића је пуцао још неколико пута…“

Пуцао је, да погоди, и његов брат Бранимир али је промашио. Био је лошији стрелац.

Убица каже како се не сјећа кога је и како пуцао…

Наравно, да се „не сјећа и његове жарке жеље да убије и трећег младића из подгоричког насеља Толоши, Андрију Кажића“. Али јесте га гађао да убије. Момка који није ријеч проговорио, и нипочему није учествовао у сукобу, или боље речено, вербалном и физичком кошкању. Морао је да умре само због тога што је био у друштву са онима који су већ стријељани. Тако је одлучио човјек који  се поодавно одлучио да подржи усташку Црну Гору која је, да се подсјетимо, пјевала тих година на јавним мјестима: „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче!“, као и „Србе на врбе“ на неким кошаркашким утакмицама у Никшићу.

Да ли у близини кафеа и хамбургернице Apple било врба не зна се али је крајем 2011. године у Београду штампана књига „Година прође дан никад“ аутора Жарка Лаушевића који је у међувремену побјегао за САД, стекавши  и холивудско искуство. Ових дана је на свим продајним мјестима штампаних медија у Србији и Црној Гори стигла иста књига са истим намјерама.

И тада се јеш 2011 године, уз помоћ владе и власти у Београду догађа чудо.

Један вишеструки убица постаје, по власти у Београду али и у Подгорици, митски трагичар, херој овог тешког времена док они који су убијени или тешко рањени -обични „хулагани и лажови“.

У књизи али у неким анализама, иза које стоји масовна пропаганда власти, не поставља се логично суштински низ и питање, злочина и казне. У хистеричној одбрани „интелектуалне величине“ глумца убице о злочину ни ријечи, или се о њој проговори само покоја. Тема и суштина хистеричног оправдања вишеструког убиства у књизи и у неком тиражним медијима је у потпуности нејасна осим у неким сегментима. Да ли је политичка мапа у Србији била основни разлог медиског карневала, да се још једном „посвети“ лик и дијело једног вишеструког убице. Или постоји други разлог који је нама обичним смртницима измакао као какво владино обећање.

Да ли је властима у Црној Гори и Србији прорадила подсвијест јер су годинама неке патриоте и борце за слободу проглашавали за „масовне, групне, колективне убице“, само због тога што су били на страни српског народа. Али су онда, што је факат и чињеница,  из нафталина и из подсвијести извукли стварног убицу, његов антипод, који је у Подгорици прије двадесетак година стријељао дјецу, пуцајући прецизно у њихова срца.

Да ли су његова нервоза, страх, пијанство или бахатост били довољан „социлошки“ „филозовски“ и „психолошки“разлози да пуца и убија, убија и убија. Много млађе од себе, нечију дјецу, младост која је знала да буде раздрагана, опуштена, свјесна своје немоћи да се баве тешким стварима, која је морала и тражила да се игра и да живи.

Тако је Србија уз помоћ своје нове (свјетске) идеологије на пијадестал злочина поставила и зацементирала: Слободана Милошевића, Радована Караџића али и Ратка Младића али, истовремено, на мјесто мученика, жртве идола и боема, монтирала вишеструког убицу Жарка Лаушевића. Он заправо никада на филму није убијао тако сурово као у стварном животу. Тако, хладно, прецизно, без емоција и самилости.Онда када је убијао, подгоричке младиће, стварно није глумио. То је урадио професионално.

Нико се не пита или не бар јавно, зашто је Лаушевић купио пиштољ, а пиштољ је носио и његов брат Бранислав!?

Или аналогијом, још једно логично питање:  зашто неко купује пиштољ!? Да пуца и да убије. Неко би то урадио у самодбрани и то у тренутку кад неко други потегне пушку или пиштољ, па да га предухитри убицу. Сада је убица пуцао у оне који су у једној руци имали хамбургер!

Човјек који у себи носи толико „емоција“, страха, нервозе, параноје и бесмисла не смије носити пиштољ.

Лаушевић сада покушава да себе представи као човјека умјетности, трагичну фигуру нашег времена. Лаушевић је тај кога „треба жалити зато што је натјеран да повуче ороз и да убија, убија и убија“.

Жртве су небитне. Па њих више нема, то зна и министар унутрашњих послова у Београду, Ивица Дачић, који је Жарку Лаушевићу у име Србије поклонио пасош Србије понијевши га за САД. Први Министар на ноге убици!

Овај потез београдске власти поздравили су сви мондијалистички кругови у Србији и Црној Гори. Спашава се једна умјетничка каријера и богохулник.

Уосталом, умјетничка каријера Жарка Лаушевића је јавни транспарент иза које се помало сакрива власт у Београду. Скоро милион гладних у земљи која је Богом дана да храни пола Европе. Али београдским властодршцима треба и неко ко ће српске хероје и просветитеље приказивати у најгорем свијетлу, (Лаушевић то ради, ипак, најбоље!) јер је Србија, данас, окупирана и рањена земља.

Ако моралне вриједности друштва почињу и завршавају са Жарком Лаушевићем, убицом дјеце, онда је то најбољи показатељ дубине и црнила кризе, својеврсног безсмисла ове и овакве Србије у којој се налазимо.

Даље, на реконструкцији, коју Лаушевић описује у својој књизи, на овај начин: „судија ме пита : гдје сте стајали када сте пуцали у Вучинића. Покажите! Усмјеравам пиштољ према црном човјеку. Гледа ме у очи. Гледам га. Размишљам који је болесни ум омогућио оцу да дублира мртвог сина. Док држим пиштољ и нишаним у човјека коме сам убио сина, размишљам колико ме мрзи баш сада у овом тренутку…“

Болесни ум, како каже, Лаушевић. Да ли је, по убици „болестан“ судија, публика, полиција или онај ко је стријељао дјецу? О мртвом сину толико, а о мртвом оцу који је стајао ту и гледао убицу свога сина како показује егзекуцију неколико ријечи. Након смрти свога сина јединца мајка убијеног Радована се скаменила а отац Рацо отишао код мртвог Радована. Без трунке мржње је умро, бескрајно несрећан јер му је један богохулник убио јединца. Те жртве нико није биљежио. Ове Жртве обијесног, пијаног саможивог убице нико није евидентирао. Наравно, да их нема ни у књизи.

Кућа Раца Вучинића је затворена. Све је заувијек утихнуло. Само огромно здање које је замукло. У свакој соби, у ходницима Радованове фотографије. Миловане мртвим рукама његових убијених родитеља.

Радован није имао брата али јесте сестре по оцу. Са Радовановом смрћу се завршила мушка лоза Раца Вучинића.

У својој књизи Лаушевић признаје да му је „растајање са братом увијек тешко“. А та растајања су му увијек била кратка. Лаушевић је заборавио на још једну чињеницу. Он је својим хицима два млада живота исчупао из њихових породица, друштва, снова, дјевојки, младости… А ето и самог Драгора Пејовића је заувијек одвојио од његовог брата Небојше, пуцајући му у срце. То није поменуо и евидентирао у својој књизи.

Ко лаже, он се искрено не каје, а ова књига је препуна лажи. Човјек који убија, изистински убија најприје себе. Убица се у овом случају, ипак, није искрено покајао.

Књига „Година прође и дан никад“, показује  цинизам и најперфиднији и најлицемернији примјер саможивости човјека који је у једном тренутку помислио да је изнад свега и да му треба још једна колективна обмана. Да му и море није до кољена.

Садашњој власти у Србији је било потребно нешто друго. Да покажу Србији да брину за сваког „њеног“ грађанина. У Србији се много не брину за милионе гладних, понижених и обесправљених. Али они на власти су успоставили новокомпоновани систем вриједности.

Један подгорички новинар непознатог поријекла, Жељко Ивановић, мондијалиста овако објашњава ову трагедију. Тако је види и власт у Београду.

„Вишегодишње кљукање грађана  огромним дозама мржње, ратне хистерије, шовинистима, довело их је у стање хроничне фрустрације, чак мање или веће поремећености. Неко успије да се из тога извуче, већина остане у вјечитом „заробљеништву“. Жарку Лаушевићу  је у замаху српског националистичког лудила, брутално прекинута представа „Свети Сава“ на сцени Југословенског драмског позоришта. Онда је одлучио да „док лудило траје“-не игра. Није због тога похваљен чак напротив. Онда је заиграо, али у грчу. Жалио се пријатељима да стално стрепи од поновног прекида, од истих псовки и урлика. То га је, на крају сломило…. На крају је одабрао пиштољ….“

Тако један од подгоричких мондијалиста оправдава злочин који се након тога догодио.

Тако још један црногорско-српски мондијалиста оправдава убиство ових младих људи јер, по логици ствари, Лаушевић се пиштољем „бранио“ од „помахниталог српског национализма“ који није дозволио да се у главном граду Србије изругују  највећем српским свецу-Светом Савом.

А Лаушевић је имао задатак да се руга Светом Сави.

Неријетко, Лаушевић је за прекид поспрдне представе о Светом Сави, оптуживао др Војислава Шешеља. Др Шешељ се дрзнуо да заустави  да се кловнови на најпрљавији начин поигравају са српским светињама.

Мондијалисти, какав је Ж. Ивановић, одбрану националне части и достојанства дефинише као „национално лудило“.Уосталом, од једног мондијалисте сасвим довољно, као и од његовог глумачкох хероја који је своју највећу „славу“ зарадио убијајући.

А шта рећи као родитељ? Могуће да је најдјелотворније се присјетити Андрићеве реченице: „Онолико колико дајете другоме толико ће се вратити вама“!

Уатор: Вукашин Скочајић

 Антрфиле:

  • Министар на ноге одбјеглом убици

Власт у Србији опет покушава да на српским лешевима потврди свој интернациналистички имиџ. Прво, од Лаушевића су направили мученика а онда  преко издавачке куће, у којој имају неприкосновени утицај, пласирају по други пут његову књигу „Година прође а дан никад“.

Књига  је требала да буде круна његове патње, његове психолошке драме у којој главни јунак мучи муку наметнуту од „помахниталог српског национализма“! Директне жртве, дјеца која су побијена и онај дјечак који је тешко рањен спашавајући живу главу, помињу се у књизи, само у негативном контексту.

Власти у Србији је одабрала, још једном, страну, подржавајући убицу а анатемишући жртве.

Реклама књиге човјека који је стријељао дјецу је ишла преко државних медија, громогласно из свих државних хаубица, уз пуну подршку власти.

Читав случај неодољиво подсјећа на неке догађаје из новије српске прошлости. Борис Тадић, а након њега и Томислав Николић који данас, нажалост, представља Србију обишао је све бивше југословенске републике извињавајући се због „српских“ злочина. Сваки „српски“ индивидуални злочин је преувеличавао док су масовни злочини према Србима заборављени преко ноћи.

Но они који су продали српску слободу, Косово и Метохију, могу свашта.

Предсједници Србије, Тадић и Николић су Србе још једном покушали ставити на стуб злочина и срама! Извињавали су се и онима који су над Србима у грађанском рату правили масовне злочине како би стекли имиџ „миротворца“. Извињавали се и Месићу и Јосиповићу, Изатбеговићу, Ђукановићу и Тачију, Словенцима, Хрватима Шиптарима, на згражавање оних који су их довели на власт.

Српски народ је, по свем судећи, за мондијалисте само монета за подкусуривање и само недефинисана маса која треба да га гласа, њих и њихове мондијалистичке  странке.

Тадићу раније а сада Николићу и марионетском режиму требала је галама око Жарка Лаушевића како би се за тренутак заборавило Косово и Метохија, јужна српска покрајина, коју су дали Шиптарима- на тацни, додворавајући се западним газдама.

Извињење Жарку Лаушевићу марионетски београдски режим је изрекао преко Ивице Дачића који је одбјеглом убици на ноге понио пасош државе Србије!

Лаушевић је испунио све режимске критеријуме да му се власт извини. Он јесте убио и побјегао у САД.

Да су се властодршци огријешили још једном од законе, више је него јасно. Власт је аболирала злочинца који је у бјекству. А то није по закону. Казна се може смањити само онима који су у затвору и издржавају казну. Они који су у бјекству се потражују и хапсе. Посебно ако се ради о злочинцу, вишеструком убици. Тако да је Дачић морао Лаушевића да хапси а не никако да му клекне и да му да пасош Србије!

Антрфиле 2:

  • Невјероватно самосажаљење

-Да се разумијемо, не би породици било лакше ни да Жарка сада растргну коњи насред Теразија. Не би то могло да избрише наш бол, каже један члан породице Вучинић, „али овдје се ради о нечему другом: да ли би било који други, обични човјек- а двоструки убица –могао да напише књигу и да очекује да због ње буде помилован? Његово писање и издавање ове књиге показују колико су помјерени сви морални стандарди у земљи. А још горе је његово слављење, дизање у небеса, позивање да се врати. Уосталом ја у његову емоцију не вјерујем. У његов бол не вјерујем. Он је научен да одглуми бол.“

То каже један блиски рођак убијеног Радована Вучинића.

Али враћамо се, дакле, питању свих питања-може ли се говорити о Жарковом кајању или само о Жарковом самосажаљењу. У књизи има много више потоњег него првог. У књизи професорима Медицинског факултета који говоре нешто што Жарку не иде у прилог-да није био неурачунљив-смрди из уста на вињак. У књизи је он највећа жртва. У књизи је Жарко себичан, саможив, правда се, оптужује, патетише.

 press Nedeljnik, 8 februar 2012
Пренело: Србисање Times

Advertisements

3 мишљења на „Када се убица не каје …

  1. Nije baš sve tako bilo… za ovu „nedužnu“ decu su i njihovi najrođeniji govorili da su bili problematični. Nikad samo jednu stranu ne treba osuđivati, jedno nije dovoljno za svađu.

  2. Sticajem okolnosti dobro poznajem ovaj slucaj. Bez ikakve namere da bilo koga branim, reci cu da nije autor ovog teksta, dobro upucen u slucaj ili je zlonameran. Reci cu samo toliko da im je laka zemlja, i da su roditelji ipak morali da malo bolje vaspitaju tu „neduznu“ decu.

  3. Čudim se ovima što uživaju u Lauševićevim komercijalnim ispovjestima i za njega unosnom pokajništvu (oko 200.000 evra je samo on inkasirao odojekakvih bezumnika koji kupuju tu knjigu), pa od psihopate i njegovog zločina prave heroja romantična. Ako se Žarko Laušević kaje, zašto novac u humane svrhe ne daje? Recimo, onima čiju je đecu neko poput njega pobio. Nećemo pripadati zdravom društvu, sve dok žalimo više dželata no žrtvu. Dan ne prođe da se s’ tim ne sretnem, a kamoli godina.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s