Сличности и разлике у чекићању по ћирилици у Хрватској и Србији …

(Чекићање, гле апсурда, по ћирилици постоји и у Србији, „замљи пуној ћирилице“ све до Новосадског договора 1954. године, тј. до договора југословенских лингвиста о тзв. „српскохрватском/хрватскосрпском језику)

У Хрватској се већ деценијама чекића по српској ћирилици. То се чини у склопу општег односа према српском народу коме је одузето раније уставно право као конститутивног народа Републичке Хрватске у оквиру Југославије. Па рат је тамо деведесетих година 20. века и избио највише зато што се знало да ће Срби, са свим вишевековним искуством, и даље своју будућност гледати у оквиру тада постојеће заједничке државе са Србима, а хрватске вође су будућност виделе у разбијању заједничке државе и у одузимању Србима права која су до тада имали макар у Уставу и законским формалностима.

Светске силе подржале су из својих интереса разбијање Југославије баш по Брозовим „мермерним границама“ постављеним по антисрпским мерилима, због чега су и измишљене две покрајине само у Србији, које су постајале јао латентан могући извор неспоразума, па и каснијег рата, уз подршку светских моћника по њиховим интересима.

На данашњим хрватским подручјима српска ћирилица, као српски аутохтони православни и национални симбол и кључна чињеница српског и културног и цивилизацијског идентитета, није била на удару само Хрвата. Она је била и пре појаве Хрвата и хрватске државе, на удару спољњих царевина и католичке ригидности према српском (православном) писму.

Српска ћирилица није први пут тамо забрањена под хрватском влашћу (1941-1945), него је већим бројем уредаба забрањивана и у време Аустроугарске царевине, посебно у 17, 18. и 19. веку. Тако да је чекићање српске ћирилице у Хрватској данас само виднији наставак вишевековних офанзива тамо на српску азбуку. Та офанзива, данас је тамо само појачана, али она је само наставак у настојањима да се „српски елемент“ тамо затре, да му се не дају никаква права како би им се показало видно, улично, с чекићима у рукама и галамом, како би их се подсетило (поново) да су непожељни. То што право Срба на српску азбуку у српском језику постоји и у Уставу Хрватске и у Закону о службеној употреби језика и писма, не игра готово никакву улогу у острашћености бројних хиљада појединаца спремних да насрну на српску ћирилицу и на право Срба.

1. Да ли би (и) у Србији чекићање по хрватској латиници било „унутрашње питање Србије“

Дакле, чекићање по српском писму данас у Хрватској није нешто непознато, није нешо што може ма кога дс изненади а није ни чудно што у Европској унији на то чекићање по ћирилици кажу да је „то унутрашња ствар Хрватске“. А баш би било занимљиво да ли би и за Србију казали да је, када би се појавило,чекићање у Србији по хрватској латиници, „унутрашње потање Србије“. Када би се у Србији данас појавило такво чекићање по хрватском писму, сигурно бисмо да би се Србији, пред преговоре о уласку Србије у Европску унију, као услов поставило хитно прекидање тог чекићања.

Очигледни су увек дупли аршини, тј. неправедни аршини који не важе за друге какви важе за Србе. Никоме у Европи нису поставили као услов „сређивање односа“ између главног града неке државе с неким другим градом у дотичној држави. Само се Србији поставља питање „сређивања односа Београда и Приштине“, другим речима – признавање отцепљења Косова и Метохије. И само се против српске ћирилице допушта њено затирање чекићањем без обзира на уставна и законска права Срба.

2. Што важи против Срба и Србије, не важи против других

У свему у односу према српској ћирилици на југословенском и постјугословенском Балкану за онога ко није довољно исправно и тачно упућен у питање српског писма ћирилице, најчудније ће му бити што ни у Србији није претерано бољи однос према српској ћирилици од овога односа у Хрватској.

Међутим, гле апсурда, чекићање по ћирилици постоји већ дуго и у Србији, „земљи пуној ћирилице“ све до Новосадског договора 1954. године, тј. до договора југословенских лингвиста о тзв. „српскохрватском/хрватскосрпском језику“, када је први пут званично по договору научника и стручака из највиших и најзначајнијих институција за језик и писмо поново преименован језик Срба у „српскохрватски“, односно „хрватскосрпски језик“ после оног првог уставног одређења да је службени језик Срба, Хрвата и Словенаца (других нација преименованих од Срба тада још није било, па није било ни „босанског“/“бошњачког“ ни „црногорског језика“ ) „српско-хрватско-словеначки“.

По очигледном конспиративном налогу комунистичке власти из свих расправа поводом Новосадског договора (1954) Законска одредба о забрани ћирилице с потписом поглавника НДХ замењена је конспиративним „блажим“ налогом да се српска ћирилица замени „постепено“ хрватском латиницом свуда у Југославији, па и у Србији.

То што се говорило и како се говорило о тој замени српске ћирилице, затим по званичној 3) тачки званичних Закључака Новосадског договора у којој је речено да су „латиница и ћирилица равноправне“ (као да је могућа равноправност међусобно искључујућих писама у истом језику), као и касније насилно протеривање ћирилице уводећи у пракси само за ћирилицу да је „равноправна“ и када се она замени латиницом, тј. увођењем у праксу само за Србе алтернативности (или: или), па је уместо ћирилице давана свака предност латиници, као и по чињеници да је споменути налог злоупотребом српских лингвиста сербокроатиста српска ћирилица свуда у Југославији, па и у Србији до 1968. године сведена са готово стопостотног писма у употрееби међи Србима на десетак процената – све то доказује да је постојао налог власти да се српска ћирилица сасвим маргинализује, а да се званично не забрани.

Тако је (и) у Србији и свуда међу Србима у Југославији српска азбука „ишчекићана“ или преко ноћи (као, на пример, у Новом Саду шездесетих година 20. века) или у периоду од петнаестак година. Тако су Срби перфидно, чак и преко светског униката – „богатства двоазбучја“, доведени од готово стопостотног писма међи Србима у Србији и изван Србије до једва десетак процената у данашњој јавној употреби српског језика.

3. Институционализовано чекићање по ћирилици у Србији

Дакле, разлика између чекићања по ћирилици у Хрватској данас у Србији веома је мала. Оба чекића (и онај у Хрватској) и онај у Србији дали су приближно исте резултате. Јесте да је у хрватској то чекићање по ћирилици изведено брже, силовитије, с масовнијим чекићарима на улици, искреније, без скривања мржње према Србима и њиховом писму за разлику од чекићања у Србији.

Али, што се политике и мржње тиче, није се много заостајало ни у Србији. На пример, када је новој власти у Новом Саду 2012. године пало на памет да по Члану 10. Устава Србије поставе ћириличке натписе на српском језику само на зид Културног центра и у градским аутобусима, протесте је предводио један бучан политичар ЛСВ-а који није понео чекић, али је понео свој језик којим је јаче него чекићем нагласио да се „грађани Новог Сада силују ћирилицом“ . Тако је српско писмо ћирилица први пут означена као силоватељка грађана Срба“. Хтео је рећи да се Срби силују у српском језику својим писмом. То би исто било као када би он отишао у Загреб па изјавио да се „грађани Хрватске у хрватском језику силују латиницом“.

То ново чекићање по ћирилици у Србији од једног политичара и представника његове странке дешавало се баш у време чекићања по таблама с ћириличким писмом испод латиничког у Вуковару.

Чекићању ћирилице данас у Србији и изван Србије највише могуће помажу и српске институције за српски језик и писмо које задржавају у српском језику оно што је у свету у пракси непознато и немогуће. Они држе и даље решење питања писма језика Срба у двоазбучју какво нигде изван Србије не постоји у било ком другом језику.

Дакле, за разлику од чекићања по српској ћирилици у Хрватској у ово време, а што се ради преко протестаната на улици, у Србијн се „чекићање“ и даље затирање српске ћирилице врши преко српских институција за српски језик и писмо који и даље, бсспримерно у свету, српском писму одузимају природан суверенитет у једном народу у једном језику – у српском народу и у српском језику.

Нечувено и досад невиђено нигде изван Србије – институционализоивано чекићање по српској ћирилици у присуству српске власти која то посматра и ћути.

Драгољуб Збиљић /Васељенска

crl sms

Шаљиве слике и разне постере можете видети на:

https://facebook.com/srbtimes

Advertisements

Једно мишљење на „Сличности и разлике у чекићању по ћирилици у Хрватској и Србији …

  1. Ди су паре?

    Однели латиничари, они који у Србији латиниче Србе. Успоредите богатства оних Срба који пишу ћирилицом и оних који пишу латиницом и видећете!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s