Од ГМО до СТО …

Типично, до бола. До пре неку недељу јавност и медији брујали су о генетски модификованим организмима који су Србију поделили на два фронта: први, већински у народу, који је против ГМО као претње пољопривреди и здрављу становништва, и други, мањински, али и званични, који каже да Србија по захтеву Европске комисије мора да допусти промет ГМО.

Морамо, каже министар трговине Расим Љајић. Зашто? Да бисмо се учланили у Светску трговинску организацију јер без чланства у СТО нема уласка ни у ЕУ.

У Србији је на снази забрана узгајања и продаја ГМО, што укључује ГМ соју, кукуруз и низ других прехрамбених артикала. У ЕУ је таква забрана укинута 2008. после дугог спора с великим извозницима ГМО – САД и Канадом – који су пред специјалним панелом СТО оптужили ЕУ да крши правила о слободној трговини.

Иако Србију нико не тера да из закона избаци забрану производње ГМО, неки стручњаци тврде да и би дозвола увоза била погубна по пољопривреду и економију Србије, људско здравље и околину.

Откако је ГМО први пут настао у лабораторији 1973, ова изузетно сложена тема је поделила свет у коме пољопривреда покрива око 40 одсто површине земље, користи 70 одсто водних ресурса и одговорна је за 30 одсто продукције угљен-диоксида.

Једни сматрају да генетски модификовано семе даје већи принос, делом зато што је отпорније на инсекте, хербициде и сушу, па је то начин да се милијарде људи спасу глади, сачувају природни ресурси, мање крче шуме и смањи глобално загревање.

Тврде да после више од 15 година узгајања и конзумирања у свету нема конкретног доказа о утицају ГМО на здравље људи, животиња и стање природе.

Други указују да је то пут уништења биодиверзитета и злочин према природи. Кажу да научне студије показују да ГМО узрокује алергије, повећава ризик од рака и да је токсичан по бубреге и јетру, да је доказано да ГМО због повећане употребе пестицида загађује воду и земљиште: када у биљку убаците токсичне гене, она постаје токсична.

За разлику од пестицида, којима се биљка споља прска два или три пута годишње, токсични ген је у ћелији биљке све време и све време производи токсин.

Али, само што се разбуктала, полемика је у Србији утихнула брзином којом је и настала. Што само значи да власт истрајава да прогура проблематичан пројекат који годинама дели развијени свет.
Све ми се ипак чини да је селективна производња нека врста генетске манипулације. Зар не?

Уосталом, зар се човек не уплиће у природне токове ствари: краве које дају више млека, геном свиње у који је убачен ген једне врсте црва, кокошке које дају већа јаја, повећане рибе, мање смежуран грашак, црвенији пасуљ, жући кукуруз, пшеница с више зрна, соја у коју је убачен ген бактерије.

Истовремено слушам да је будућност Србије да производи храну која је здрава, природна и органска. Слушам и професора Миладина Шеварлића који каже да – ако дозволимо увоз ГМО – у Србији треба у наредних десет година очекивати гашење преко 250.000 породичних газдинстава.

Стручњаци још процењују да би, ако овде рецимо дође амерички „Монсанто” – највећи произвођач ГМ семена на свету – то српску производњу семена коштало 500 милиона долара.

Не бих зато да пропустим да подсетим да такве компаније све те промене ДНА животиња и биљака раде само због једног циља: новца. Њих не занимају дугорочне последице. Оно што желе, и успевају, јесте да контролишу тржишта семена како би сељаке натерали да сваке године купују њихово семе.

Сељаци, забога, не смеју да имају сопствено семе! Зашто је нагло скочио број самоубистава сељака по Индији који су се задуживали купујући „Монсантово” семе? Зашто су у октобру у седам афричких држава одржане демонстрације против овог олигопола? Зашто се буне фармери у Чилеу? Како је дошло до масовног помора пчела у САД?

Широм ЕУ, слично као у Србији, међу потрошачима постоји отпор према производима који у свом саставу имају ГМ материје. Водећи европски трговински ланци такве производе ни немају у својој понуди или је у спецификацији, иако ситним словима, наглашено присуство најмање 0,5 процента ГМ материје.

Али, ако купујете месо, млеко или јаја ту информацију немате. Завођење стандарда у обележавању ГМ хране је прва мера предострожности, али како да верујем да ће се то овде урадити после афере с афлатоксином у млеку?

Читам о Аргентини. Земља некада позната по најбољем месу с пампаса, драматично се променила откако је 1996. уведен генетски инжењеринг. Сада доминирају ГМ соја, кукуруз и памук, али су и пестициди који су омогућили да Аргентина постане трећи највећи светски произвођач ГМ соје коришћени на начин који нико није очекивао.

Лекари и научници сумњају да су хемикалије узрочник повећања стопе канцера, урођених аномалија и других здравствених проблема.

Нека ме неко убеди да су користи много веће. Такве тзв. кост бенефит анализе нема. Треба да поверујемо на реч. Коме? Бившој министарки пољопривреде која се међу првима здушно залагала за ГМО? Зато што је била стипендиста „Монсанта”!

Знам да су промотери ГМО моћни. Директор „Монсанта” је ове године добио престижну Светску награду за храну. У Вијетнаму ова компанија стоји иза одлуке владе да укине забрану ГМО и до 2020. прекрије трећину обрадивих површина ГМ усевима. Исти онај „Монсанто” који је пре четири деценије помогао да Вијетнам буде засут отровним агенсом оранж који је уништавао шуме и још трује нацију од 90 милиона.

И тако, док се на широком потезу од ЕУ преко Србије до Вијетнама ГМО намеће, Америка се после година прихватања суочава с јаким покретом њиховог ограничавања у пољопривреди. Донете су стотине закона. Вашингтон спрема прописе о стриктном обележавању ГМ хране.

Недавно је локална власт острва Кауаи, на Хавајима, прва у САД усвојила изузетно оштре мере које компаније обавезују да открију присуство и употребу ГМО и пестицида. Успостављене су зоне забране прскања око школа, насеља, медицинских установа и путева. Враћају се плантаже на којима се до скора гајили шећерна трска и ананас.

Можда и зато „Монсанто” тражи нова тржишта. Пре десет година по Војводини су се уништавали засади ГМ соје, али чини се да смо близу да ускоро добијемо ГМ кукуруз, шаргарепу, вероватно и ГМ кромпир у који је својевремено уграђиван ген – пчеле!

Давно сам, грешком, попио чашу генетски модификованог сојиног млека. И ништа ми се није догодило, за сада. Али, можда су научницима потребне деценије да премере последице – ако их има – генетски модификоване хране. Што је разлог више да и моја влада овом народу у међувремену пружи све информације о храни коју трошимо.

Ако су аргументи против ГМО озбиљни какви јесу, онда би и чланство у СТО морало да се брани још јачим аргументима.

Нека се министар трговине не љути, али ствар је толико озбиљна да никоме не верујем на реч. Што значи да многи попут мене очекују анализу с којом би требало да се појаве у Скупштини. А пре тога да отворе јавну дебату.

Кад политичари поведу кампању да мотористи треба да носе кациге или да се млади одврате од дроге, заспу градове билбордима а телевизију пригодним спотовима. Очекујем да објасне феномен ГМО, а не да испод жита гурају генетски модификоване законе.

Бошко Јакшић / Политика
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s