(Илустрација: ФШ @timerobber/Гугл)
Унутар Православне Цркве ствара се нова секта, која се условно може назвати “Црквом интелектуалаца”, јер у њој покушавају да пронађу своје место образовани неофити који пате од организационих видова уобичајених болести; болести, проузрокованих гордошћу, које их спречавају да просто и искрено приме Православну веру.
- Пре него што почнемо разговор о тим болестима и њиховом испољавању, хтео бих да кажем неколико речи о правилном улажењу у Православну Цркву. Уверивши се (на сваки начин!) у истинитост Православља, човек, с једне стране, почиње да увиђа лепоту и велику вредност смог себе као створења Божијег, које у себи носи Његов лик, а с друге стране – своју греховну поквареност која је у огромном противречју с ликом Божијим, због чега га обузима силна жеља за спасењем, то јест, за искорењивањем својих греховних склоности и за очишћењем и успостављањем Богоподобија у себи.
Ова жеља за спасењем приморава човека да се сопственим силама бори с грехом (Јевр. 12, 4) и да – увидевши њихову крајњу недовољност – тражи помоћ, то јест Божију благодат, која живи у Цркви и дејствује кроз Тајинства – Крштење, Исповест, Причешћивање Светим Тајнама, итд. – као и кроз црквену и кућну молитву. У току те борбе с грехом, човек све живље и јасније сагледава тражени идеал, дубље спознаje своју греховну немоћ и поквареност, што у њему изазива још већу ревност према личном спасењу. У животу таквог човека све је подређено том главном – на крају крајева – јединственом животном задатку, и он нема времена да обраћа пажњу на оне животне аспекте који не воде право ка том циљу.
Ту истину, коју лако и природно усвајају прости људи, интелектуалац усваја с великим напором, тражи лаганије и удобније путеве, путеве који одговарају његовим навикама и погледима, да се испуне Спаситељеве речи: “Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од учених и паметних, а открио безазленима” (Mт. 11, 25).
- Сада о типичним болестима интелектуалаца:
1. “Ја морам све да знам”.
- Болест се манифестује непромишљеним, бесмисленим, несистематским, неуздржаним упијањем информација. Савремени човек не може да живи без новина и телевизије, итд. У духовној сфери та болест се манифестује гутањем неоправдано велике количине богословске (чак и атеистичке – потребно је све знати, да би се сопствено мишљење “слободно” формирало) литературе, при чему је примамљивија литература сумњивог карактера: Тома Кемпијски, ако не и Ренан, о. Павле Флоренски и чак Владимир Соловјов, о. Александар Мењ и о. Александар Шмеман, у чијим радовима стоји изјава која ме је запрепастила – да Православна Црква болује од латентне шизофреније (Евхаристија. стр. 10). Узгред, та мисао о непотпуности савремене Цркве често се може наћи и у чланцима о. Георгија Кочеткова.
2. “Ја морам све да разумем, одричем се свега што не разумем”.
- Међутим, чак ни апостолима, људима којима је Христос поверио оснивање Његове Цркве, није одједном било све јасно, и тиме се нису смућивали ни Христос ни они: Реч ова била је скривена од њих и нису разумели што је речено. (Лк. 18, 34). Тек после Свог васкрсења Господ им је отворио ум да разумеју Писма (Лк. 24, 45).
- Зато нам је довољно да се коначно уверимо у истинитост Православља и да се не смућујемо ако нам све у њему није разумљиво. Разумевање и све радосније увиђање његове истинитости долазиће нам по мери стицања религиозног опита, и тај процес сазнавања трајаће цео живот.
3. “Све што ми се не свиђа, нужно је преправити”.
- Знамо какве је небројене невоље нашем народу донео тај интелектуални импулс “перестројке” – чињеница је да се интелигенција пожртвано борила са царским самодржављем и ништа мање интензивно – с комунистичком империјом, и мада су и једно и друго имали много веома негативних карактеристика – оно што је уследило после њих, показало се још горим. Али, како ће се оправдати они који су решили да изврше “перестројку” саме Цркве, коју – по речима Спаситеља: ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18) – која је показала своју животну силу у условима непојмљивим за читаво човечанство, а која је сада изложена сваковрсним силама перестројке?
Нема сумње да је неопходно приступити обнови саобразно измењеним условима, али се та обнова мора извршити у духу саборности и у духу смирења и послушања, а не таквим грубим поступцима и на брзу руку као што то ради о. Георгије, – коме се прохтело да изађе на проповед на Литургији првог дана Пасхе после Еванђеља, коме се прохтело да избаци из Литургије ”тропар трећег часа”, коме се прохтело да укључи неправославне чланове у заједницу коју је сам основао, коме се прохтело да преведе службу на нови богослужбени језик.
Таква озбиљна дела не врше се наврат-нанос.
А молитве? Сећате ли се Пушкина? “Оци пустињски и жене непорочне… саставише мноштво божанствених молитава”. Чак и песник који је био далеко од религиозности схватао је вредност подвижништва у писању нових молитава. А о. Георгиј предлаже савременом интелектуалцу који се тек упознао с црквеним животом да – одмах! – произноси “слободне молитве” (стр. 31). Уместо да се испуњен молитвеним духом Цркве у њој учи о чему и како се треба молити, горди интелектуалац сам постаје организатор и учитељ молитве.
Слава Богу, такве “породичне заједнице” нису се у значајној мери развиле. Шта би се догодило да се њихова мрежа раширила по читавој земљи? Колико би из њих настало нових секти које следују учењу “главе породице” (чиста муновска терминологија!). Заиста, у тим “породицама” које се слободно моле, а самим тим и слободно богословствују, нема никаквих гаранција очувања истинитости Православља.
Из писма упућеног члану братства “Сретење”
Аутор: Протојереј Владимир Правдољубов
Пренело: Србисање Times
Срб Times 