Матурица, мала, мала …

Pеакција дела јавности показује да нисмо склони да знање своје деце подвргнемо озбиљној провери. Стрепимо да би то могло некога да охрабри да тражи проверу знања, компетенција и квалификација и нас самих-

„Не одустају од намере да муче децу на матури!”

Паника се шири нашим друштвом, школским системом, породице се поново окупљају око запуштених огњишта: Како заштити нашу децу, шта децу – дечицу, од суровог система који хоће да их нешто пита, на препад, после осам година школе, а да им питања (а ако може и одговоре), загрејана на мајчинским грудима, унапред не дотури…

У одбрани деце од знања покренута је жестока кампања против увођења у малу матуру трећег сета питања општег знања. Покретачи кампање, ничим недоказано, тврде да говоре у име свих „70.000 осмака и њихових родитеља”, мало потом прете петицијом са „близу 10.000 потписа” док „за сада потписивање узима маха”.

Ретко се „намести” да један повод, у овом случају мала матура, тако белодано открије скоро све мане нашег система и истовремено покаже праву слику нашег друштва. Основа те слике јесте да је учење мучење које изазива панику свих, и да ћемо се лако удружити против било какве промене у нашем систему. Ако се промена спречи у образовању, зауставиће се и на свим другим нивоима.

Полагање мале матуре прошле године обележила је крађа испитних питања, срамота и огромна неправда. Нажалост, неправда више зато што нису СВИ добили украдена питања, па да буду равноправни, а много мање због изузетно лоших резултата које су на испиту показали ученици. Тресла се гора, али кратко, док сви нису „изједначени” тако што је матура поништена, као да је није било, дечица уписала гимназије и средње стручне школе, где сада, несметано, неки могу да уче а други да се међусобно млате. Значи све је ОК. Ето, лепо смо видели да можемо и без матуре!

Од самог увођења мале матуре говори се о постепеном повећању области/предмета из којих треба проверавати знање. Та провера би требало мање да утиче на могућности уписа у жељене средње школе а много више да буде основа за оцену колико је образовни систем успешан у преносу знања и вештина ученицима. Показани резултати требало би да буду смернице за поправке система и његово прилагођавање све сложенијим захтевима који се пред нове генерације постављају о питању врсте и количине знања које су им потребне за успешан живот. Међутим, реакција дела јавности показује да нисмо склони да знање своје деце подвргнемо озбиљној провери. Стрепимо да би то могло некога да охрабри да тражи проверу знања, компетенција и квалификација и нас самих. А то не би могло. Никако. Никад.

Захтеви наводно свих родитеља и „на хиљаде психолога, педагога и професора(!)”, да се нови сет питања о општем знању још не уведе, правдају се тиме да за матуру нису спремни ни ђаци, ни наставници, ни родитељи и не знају како да се припреме. Дакле, у школу се не иде да би се нешто научило већ да би се припремили за завршни испит! При том, нико од родитеља не види ништа лоше у чињеници, коју сами наводе, да се у школама и даље учи напамет, а ђаци треба да полажу тежак испит. Учење напамет није учење већ бубање – краткорочно, бесмислено и бескорисно. Уместо да траже да се у школама више не учи напамет родитељи би радије да спрече да се бесмисао таквог образовања докаже на завршном испиту. Зато кампањци осуђују чињеницу да поједини успаничени наставници деци већ дају измишљене пробне тестове, и не смета им што су „на тим пробним матурама резултати били поражавајући.” А све заједно називају агонијом која нема краја. Пошто је заштита деце од образовања агонија, патња између живота и смрти, пишу се писма председнику владе и министру просвете, прикупљају се потписи, прети се бојкотом матуре. Еј! Бојкот! Права поука за младе генерације – кад се суочиш са изазовом новог, кад треба показати знање – бежи с бојног поља!

Отужно је лицемеран и патетичан језик који се у овој кампањи користи с циљем да изазове емпатију са „дечицом” која пате с главицама у рукама, скрхана од избезумљености и треме. Не знам да ли да се стидим, плачем или да се смејем над том сликом главица скрханих и избезумљених – петнаестогодишњака! „Већ сада су еуфорија, стрес и трема у њиховим породицама неизоставни део свакодневице. И то је тако откако је и школства.”

Јадна смо ми земља када нам школство, дакле образовање, изазива еуфорију, стрес и трему а не радозналост и задовољство.

Матурица, мала мала.

Наш однос према образовању проблемчина велика, превелика.

Oснивач Грађанских иницијатива – Миљенко Дерета

Политика

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s