Стаљин је хтео другачију Европу …

Стаљин се, усмеравајући вођство СЕД-а у правцу борбе за јединство Немачке и формирање централне владе која би могла да потпише мировни уговор, интересовао за констелацију политичких снага и струја у Немачкој. Настојао је да испита шта се догодила са обичним члановима НСДАП-а. Нацистички Рајх је био разбијен. Нацистичка партија распуштена. Током сусрета 31. марта 1947. Гротевол је дао информацију о стању у совјетској окупационој зони, где су биле у току дубоке демократске реформе и озбиљан рад на денацификацији.

Насупрот томе, у Западним зонама окупационе силе су такве реформе спречавале, а фашисти и реакционари отворено узимани у заштиту. О томе Семјонов бележи у записник:

„…Друг Стаљин пита: да ли у Немачкој постоји много фашистичких елемената? У којем процентуалном односу? Колико су јаки? Може ли се то приближно рећи? Нарочито у западним зонама?“.

Размена мишљења која је потом уследила открива да руководство СЕД-а о томе није знало ништа, што је покренуо Стаљина да постави даља питања: да ли би бивши нацисти представљали значајну превагу у случају референдума? Да ли међу њима има паметних људи, добрих орга- низатора? Могу ли се они издвојити? На последње питање Гротевол је одговорио да би се то могло учинити референдумом:

„…На пример, совјетска зона има своје фашисте. Може ли им се допустити да под другим називом организују сопствену партију? Да их не би отерали у наручје Американцима? Друг Стаљин је рекао, да они (руководство СЕД-а) по питању фашиста држе курс њиховог уништења. Можда би тај курс требало исправити другим курсом – за њихово придобијање да се сви бивши нацисти не отерају у табор противника?“

Покретање овог проблема очигледно је руководство СЕД-а довело у незгодну ситуацију. Уследили су приговори Гротевола и Пика да такав курс не би био схваћен у маси трудбеника на Западу, да је то немогуће иако разликују номиналне нацисте од активних. Стаљин је постао још јаснији: он је хтео један колектор. Што се њега тиче, то може бити и сопствена партија за симпатизере и чланове партије у Трећем рајху.

Уместо да буду скрајнути, они на тај начин треба да буду придобијени за једну нову Немачку (и његове планове). Семјонов је забележио:

,,…Друг Стаљин објашњава да му не пада на памет да бивше фашисте придобија за СЕД. Они се у то не би упуштали. Он, друг Стаљин, говори о њиховом подстицању да своју партију организују у циљу формирања једног блока у оквиру којег би сарађивала са СЕД-ом. Пик указује на то да многи бивши нацисти у совјетској окупационој зони већ приступају грађанским партијама – ЦДУ (Хришћанско-демократска унија) и ЛПД (Либерална партија Немачке).

Друг Стаљин каже да за бивше нацисте треба формирати било какву партију која би привукла патриоте и неактивне елементе из бивше НСДАП. Онда они не би страховали да ће их социјалисти уништити. Бивши фашисти живе у страху. Он мора бити неутралисан. То је питање тактике. У томе нема ничега непринципијелног, ничега лишеног принципа. А уколико у односу; на бивше фашисте следимо неку другу линију, онда ће она дати добре резултате. Пик је рекао да су нацисти у совјетској зони гласали за грађанске партије.

Друг Стаљин је одговорио да је то несумњиво. Нацисти се плаше да ћемо их ми уништити. Но они су већ довољно уништени. Треба понудити олакшање онима који се нису продали и који се могу усмерити ка коалицији. Не сме се заборавити да елементи фашизма нису живи само у буржо- аским слојевима, већ такође и унутар радничке класе и унутар грађанства. Пик је изразио сумњу у то како би војна управа у Немачкој могла да допусти такву партију.

Друг Стаљин се смешка. Он, друг Стаљин, ће се потрудити да таква партија буде допуштена. Њу би могли назвати ‘Национал-демократском партијом’ или некако другачије. Не ради се о називу. Но наденути стари назив се не исплати. Тако би могли да поцепамо блок који се окупља око Американаца и Енглеза. Сада им се улива страх да ће у совјетској зони сви у затвор или ће бити уништени. Ми пак кажемо да то није истина. Они су чак организовали сопствену партију! Можда је могуће то направити. У томе нема ничега недопуштеног…“.

Стаљинов „минимални план“

У наставку расправе Стаљин је допунио свој став детаљима, тако што је одговорио на забринутост Гротевола, Елзнера и Пика, посебно на Пикову опаску да се СЕД залаже за строгу денацификацију на Западу. Где најопакији реакционари из бивше нацистичке партије заузимају руководећа места.

„…Друг Стаљин је рекао да није реч о реакционарима. Реакционари не смеју бити пуштени у нову партију, већ само патриоте и неактивни фашисти. Реч је о радницима, интелектуалцима, сељацима. Онда ће они доћи к себи и охрабрити се. Нужно је да бивши фашисти не крену другим путем. Тај проблем се мора решити. Питање је интересантно. У фашистичкој партији је било много људи из народа. Уколико СЕД мисли да проблем није довољно зрео онда она- ето, боље зна. У том случају ће друг Стаљин ћутати и повући своје питање.

Али је проблем ипак можда зрео? Мора се размислити. Друг Стаљин је уверавао да он, Стаљин, није на страни реакције. Овде нема странпутице. Они морају бити пуштени у нову партију. Али у односу на Западну зону позиција СЕД-а је исправна.“

Стаљинова размишијања показују колико је силно био заинтересован за јединство Немачке (као услов за мировни уговор) и преображај земље у неутралну државу. За остварење свог „максималног плана“ позвао је СЕД да не допусти да парола о јединственој Немачкој пређе из руку СЕД-а у руке буржоазије. Предложио је да се ,,што је то пре могуће у Западној Немачкој оснује једна СЕД“.

У случају пак да не успе конституисање свенемачке владе која би била у стању да закључи мировни уговор, на начин којем је Совјетски Савез стремио на Московској конференцији министара иностраних послова, Стаљин је имао и „минимални план“. Но он га је означио као „другу етапу“ и није га детаљно објашњавао. На састанку 31. јануара 1947. немачким друговима је само кратко рекао: „…Уколико нам прва етапа успе, онда добро. Уколико нам не успе онда ћемо прећи на уједињење немачке управе у совјетској зони.“

То је очигледно значило стварање немачке администрације или владе у Источној Немачкој. Стаљин је, пак, пропустио да то конкретизује, што је блиско закључку да није хтео да преузме одговорност за стање. Он је преферирао да тај део препусти Западним силама. Стаљинова тактика по питању политике према Немачкој не може се назвати другачије него подмукла: увек је пуштао Западне силе да учине први корак, а он би их потом следио.

Хладни рат и „немачко питање“

Следећи Стаљинов сусрет са Пиком и Гротеволом одиграо се 26. марта 1948. У протеклих 14 месеци, ситуација у Европи се променила. Конференције министара иностраних послова у Москви (10. марта до 24. априла 1947) и у Лондону (25. новембра до 15. децембра 1947), које су се бавиле „немачким питањем“, окончане су без резултата. Совјетске предлоге о поновном успостављању привредног јединства Немачке и о формирању неког политичког органа са којим би победничке силе закључиле мировни уговор, Западне силе су или одбациле или блокирале.

Труманова доктрина (март 1947) и Маршалов план (јун 1947) имали су далекосежне последице. Западне силе су прешле на формирање западнонемачке сепаратне државе. Оне су отпочеле са припремама за монетарну реформу у својим окупационим зонама, као последњег корака ка коначном изопштењу источне зоне. Појачавање противречности између Запада и Истока деловало је и на политику Совјетског Савеза и источноевропских земаља. У септембру 1947. основан је „Информбиро.“

Жданов је у свом реферату на првом заседању формулисао концепцију о ,,два блока“ у међународној арени. Средином марта 1948. избио је совјетско-југословенски конфликт, који је одмах потом довео до прве кризе унутар совјетског блока.

Хладни рат је згуснуо снаге и ставио свој печат на све међународне проблеме – у првом реду на „немачко питање“. У оваквим условима је 26. марта 1948. дошло до следећег Стаљиновог сусрета са руководством СЕД-а.

Стаљин је у почетку покушавао да води разговор у пријатељском тону. После Пиковог изражавања захвалности за пријем и помоћ коју је пружила совјетска војна управа, прешло се на дијалог.

,,…Ј. В. Стаљин пита да ли војна управа стварно пружа помоћ или је то само комплимент. Пик и Гротевол су рекли да они стварно примају помоћ. Стаљин је шаљиво опет питао – то значи да вас они не угњетавају, већ вам помажу? Пик је смешкајући се то потврдио…“

Током разговора Пик је изложио политичка питања а Гротевол економска, иако су се теме преклапале. Указано је на заоштравање противречности међу савезницима у свим аспектима „немачког питања“. СЕД, приметио је Пик, води борбу против Маршаловог плана и против стварања западнонемачке државе. Он је подсетио на два заседања Народног конгреса. Други конгрес је одржан поводом годишњице револуције из 1848. и одлучено је да се приступи сакупљању потписа. То би требало да представља гласање за референдум на којем би требало одлучити о јединству Немачке.

Стаљина је интересовало ко је са Запада дошао на конгрес и које су познате личности, као социјалдемократе, ступиле у Народни савет. По питањима која су се односила на Западну окупациону зону, Стаљин је посебну пажњу посветио стању КПН-а и могућности њеног спа- јања са бар једним делом социјалдемократа.

Нису га убедили Пикови аргументи да је Шумахер одлучно против таквог јединства и да из Социјалдемократске партије Немачке (СПД) искључује свакога ко се залаже за јединство комуниста. Стаљин је питао да ли уопште постоји нека опозиција унутар социјалдемократа?
Пик је одговорио потврдно. Она ће све више јачати како буде постајало јасније да СПД наноси штету радничком покрету. Шумахер се са своје стране труди да клеветама делује против комуниста.

Стаљин је рекао да он мисли на нешто друго. Било би боље када би на Западу такође постојала једна јединствена партија. Паметно је да се са комуниста скине етикета која многе плаши. То би било добро. За такво уједињење било би довољно када би барем неке социјалдемократе приступиле новој партији. Пик је изјавио да су се они одрекли јединствене партије када је почело пребацивање да је СЕД само преименована КПН.

Избори у Берлину

Стаљин је приметио да, када би постојала било каква опозиција у СПД- у на Западу, онда би морало бити могуће њих примити у неку јединствену партију и спровести уједињење. Да ли је то можда немогуће?

Пик и Гротевол су узвратили да би западне окупационе силе такво уједињење забраниле. Они су чак забрањивали заједничке скупове социјалдемократа и комуниста. То је потврдио Молотов. То пак није покренуло Стаљина да се коригује. Он је наставио.

„…Стаљин је рекао: када би се комунисти прогласили радничком партијом, као што су то учинили у Пољској! Пик каже да о томе треба размислити, но то захтева одобрење оку- пационих сила, које то могу забранити. Стаљин каже да се то мора покушати. То не би било лоше.“
У даљем разговору, Пик се распитивао о предаји Радио Немачке СЕД-у. Он се може чути у целој Немачкој. После низа питања и одговора присутних (Молотов, Семјонов) Стаљин се сложио са том намером. Он је чак изразио мишљење да ,,на располагање треба ставити два пре- дајника да би СЕД могао да емитује своје емисије широм Европе“. Интересантан тренутак разговора била је кратка размена речи по питању Западног Берлина. Пик је указао на то да тамо органи власти западних окупационих сила спречавају рад СЕД-а. У запису се Пиково из- лагање и Стаљинов одговор дају на следећи начин:

,,У октобру ове године, приметио је Пик, у Берлину ће се одржати избори. Пик не верује да ће ти избори бити бољи за СЕД од оних 1946. Било би нам драго када би уклонили савезнике из Берлина. Стаљин је приметио само напред. Покушајмо заједничким напорима – можда их и отерамо.“

Ова тема није даље продубљивана, или бар у запису нема ничега о томе. У светлу збивања која ће уследити – три месеца касније, почеће блокада западних сектора – ова опаска добија сасвим другу тежину. Сажетост реплике пре сведочи о томе да су обе стране на ову тему свакако имале одређене идеје, без упуштања у детаље. Тема је била сувише важна да би се -свела на неколико речи. У недостатку других сведочанстава, остаје нам само да констатујемо покретање тог питања.

„Плаћају ли Немци репарацију“

Гротевол је указао на потпуно нејасну ситуацију у погледу међународноправног положаја Источне Немачке. Он се пожалио на непостојање заједничке владе. За то време се у Западној Немачкој предузимају мере за реорганизацију Привредног савета. чиме је фактички формирана сепаратна влада. Из тога је закључио да је у совјетској зони нужно организовати економску основу.

Упркос истицању многих конкретних економских аспеката, Стаљиновој пажњи није промакла њихова политичка страна. Нимало случајно, питао је: ,,Да ли у совјетској зони постоји немачка полиција? У чијим се рукама налази? Ко командује њом?“

Мало је вероватно да Стаљин о томе није био обавештен. Ту се пре ради о једној формалности. Током расправљања питања полицијских кадрова и њиховог наоружања, после Стаљиновог савета да се јачају и развијају, копредседник СЕД-а је рекао:

„…Гротевол јц рекао да, у погледу даљег развоја совјетске зоне, не желе да предузимају сепаратне мере за поделу државе пре него што се такве мере предузму на Западу.

Стаљин је приметио да је таква политика и код нас. То је исправна политика. Гротевол је рекао да с тим у вези одлаже формирање парламента и владе.“

Стаљин је одобрио такав став. Али је допунио: ,,Но ви морате ипак створити неке сурогате или боље, клице (ембрионе) једног свенемачког парламента и једне свенемачкц владе“.

Потом је говорио о економском стању зоне, о репарацијама („…Труде ли се Немци да плаћају репарације?“), и обећао да ће довести у ред и развити привредне односе совјетске зоне са источноевропским земљама. Онда се пак вратио на свој централни проблем….

„…Друг Стаљин поставља још једно питање. Каже да би било добро када би неки орган Народног конгреса израдио устав Немачке и то ставио на расправу, како у Западној тако и у Источној Немачкој. Тај устав не би смео да буде сувише демократски, да не би одбио људе, али ипак мора да буде довољно демократски да би могао бити прихваћен од најбољих елемената, како на Западу тако и на Истоку. То би било веома добро. Целокупно становништво мора бити придобијено за расправу о уставу. То ствара психолошку основу за успостављање јединства Немачке…“.

Доминирала је импровизација

Садржај Стаљинових разговора са врхом СЕД-а нагони на размишљање о општим стратешким намерама „вође народа“. Без сумње „немачко питање“ било је стална компонента Стаљинових геостратешких планова о којима је било помало говора. Али да ли су они били реални? Да ли је њихова сврсисходност била компатибилна са другим циљевима, а такође и са спољнополитичким концептима других великих сила? Све то нам пада на памет ако размишљамо о „немачком питању“ као централном проблему Хладног рата у Европи.

Покушај да се скицира Стаљинов општи приступ овом проблему захтева неке напомене о њему као стратегу. Сви који су истраживали његов животни пут и његове политичке активности закључили су да је био лош стратег. Све његове одлуке које имају карактер стратешког обрта доводиле су до значајних грешака и пораза.

У унутрашњој политици то је била одлука о колективизацији пољопривреде, од које се земља ни до данас није опоравила. Исто се односи и на упутства дата преко Коминтерне, о светској револуцији крајем двадесетих година. То се односи и на погрешну рачуницу у односима са Хитлеровом Немачком, што је довело до потцењивања опасности од фашистичког напада на Совјетски Савез лета 1941, а што је народ платио огромним жртвама и губицима.

У Стаљинове велике грешке спада и његов приступ „немачком питању“ и све импликације које су из тога проистекле.

Узроци великих Стаљинових грешака у стратешким одлукама леже пре свега у његовом догматизму, његовом уверењу у исправност марксистичко-лењинистичке теорије и вери у сопствену непогрешивост. При томе се одликовао тврдоглавим ходом ка циљу који би једном дефинисао. Тежио је да другима наметне своју вољу и да постављене циљеве оствари, не осврћући се на промене спољних околности.

Документи који истраживачима стоје на располагању допуштају закључак да је Стаљин лично скицирао главне задатке совјетске политике у односу на „немачко питање“ – у периоду преласка из рата у мир и у припремној фази Потсдамске конференције. Препоруке и готове документе за то није тражио од Министарства за иностране послове.

Игнорисао је константне и промишљене инструкције совјетске војне администрације у Немачкој (СВАН). То такође објашњава чињеницу да акције Министарства за спољне послове и СВАН-а, али и обрнуто, нису биле усклађене. Доминирала је импровизација.

Разговори са руководством СЕД-а открили су, пре свега, Стаљиново оскудно знање стварне ситуације у Немачкој. Он се показао неспособним да свој „максимални програм“ прилагоди конкретним историјским процесима, или да га пак преобликује у „минимални програм“.
Стаљин је неограничено располагао „технологијом власти“. Он је био неоспорни ауторитет када се утврђивала политика СССР-а као и других социјалистичких земаља. Они коју су одступали од ње били су немилосрдно кажњавани.

У оквиру система који је он створио, владао је, додуше, примеран ред. Бирократски карактер тог система допуштао је појединим институцијама да по свом нахођењу поступају у перспективним акцијама, нарочито када су недостајала прецизна и јасна упутства. То се може посматрати и у односу на „немачко питање“.

Владимир К. Волков / Таблоид

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s