Прави мужјак и учитељ живота мачор Миша …

Како је један мачор Миша постао мој нови учитељ живота и мушкости. Прави мужјак на делу.

Кроз посао и живот сам научио колико је важно да имаш неког мајстора поред себе који ће ти бити учитељ живота, заната, посла, неке вештине. До сада сам сретао неколицину људи за које бих могао рећи да су стварно мајстори свог заната и да се од њих има шта научити. Додуше, не сећам се да сам срео неку живу особу за коју бих могао рећи да би ми била узор за општи живот и за коју бих могао рећи: „Ово је учитељ живота кога ценим. Тако бих ја живео.“

Махом су поуке о животу долазиле кроз књиге и идеје, кроз животна искуства и муке а не трансфером мудрости кроз људе и њихово понашање. Признајем, наишао сам у послу на менаџере од којих има шта да се научи, врхунски манири, понашање, пословна мудрост и знање. Медју православним монасима и монахињама наилазио сам на духовне учитеље који те уче духовности и вери али и правилном животу, иако је то световно саветовање махом споредно у односу на веру. Мада, истински духовни учитељи су ретки и мудро су скривени иза вела обичности, да се не би реметила њихова светост, односно овоземаљска необичност.

Овом приликом ћу, медјутим, писати о једној животињи за коју могу рећи са више хумора и мало озбиљности да је прави учитељ живота. То је мачор Миша. Прави мужјак. То истичем, јер бити прави мужјак је све теже у данашње време промоције истополности.

Ипак, пре него што почнем причу о томе како је мачор Миша постао мој назови учитељ живота морам, да напоменем неколико ствари битних за причу. Прво, мени животиње нису фетиш, нисам опседнут животињама и нисам им посвећен. Животиње третирам као и људе, дајем им пуну слободу и желим им простор за исказивање њихове природе. Зато и не држим животиње у кући, јер ми је тужно да животињу отргнем од природне средине којој припада иако ценим емоцију коју кућни љубимци могу да развију код деце и људи.

Заправо, врло поштујем животиње и желим им свако добро, више њима него себи, па их зато и не узимам за кућне љубимце унутар стана, већ могу само да буду споља, јер сматрам да је држање кућних љубимаца углавном себична одлика и одлука људи, који себи траже живе играчке. А још и када људи почну да више воле животиње него људе, то ми постане застрашујуће.

Лако је разумљиво како се до таквог стања додје, када човек више воли своје кућне љубимце него људе, јер животиње људима удју под кожу својом љубављу а други људи знају да буду груби и да вас повреде, па се временом људи окрену потпуно животињама. И почну животиње да третирају као људе, да им тепају, да их облаче и фризирају, пазе, мазе и хране преко мере нормалног односа са животињом, као да имају малу бебу. Тим пре што многи власници кућног љубимца неће са толико емоција и топлине своју децу или унуке да погледају а диве се кућном љубимцу и све за љубимца раде. Да ли се они запитају какво питање на небу ће им поставити: „У реду то што си урадио за животиње, али шта си урадио за људе, твоју браћу и сестре, за све оне људе којима је помоћ потребна.“

Све је то величање животиња као идола и угадјања им преко мере природног поретка, сматрам да је то негде дубоко погрешно и искривљено, као што је и погрешно мучити и прогонити животиње из беса, обести, страха, градјанске умишљености или насилне природе. Мада, признајем, има једно једино живо биће које прогоним, а то је комарац. Иако се и њему унапред извиним пре него што га саставим са зидом, јер и он, иако крволок и хедониста моје крви и мог мира, и тај јадни комарац је Божије створење и родјен је са сврхом.

Друга ствар коју желим да напоменем је да сам далеко до било какве идолатрије према животињама као симболима нечега вишег, мишљења тако распрострањеног медју њу ејџ верницима и паганима који животиње представљају као богове или богове представљају у лику животиња. Све то сматрам дубоком заблудом ума и духовном девијацијом, јер животиња је само животиња од Бога дата људима за храну и друштво, и ништа више. Орао је орао, птица која лети високо и импресивно изгледа али не и бог независност и моћи.

Но, вратимо се Миши мачору, нашем мужјаку. Њега сам затекао у дворишту када сам се преселио у породичну кућу код таште. Моја ташта наиме, има две мачке. Живе код ње у стану али излазе у дворише и напоље. Полукућне и полудивље мачке у исти мах, обе женке, родјени ловци, и занимљивог изгледа, једна је тробојна, црно бело наранџаста, а друго скроз наранџаста. Мачке дуго знам, имају оне и доста година, и ту су где јесу. И мачке, као мачке, сваких пар месеци су имале мачиће, што је једна посебна прича, у којој своје место има и мој учитељ живота и мушкости мачор Миша, јер су то махом његова деца.

pipi1

Знао сам за мачора Мишу услед тих сталних мачића али ништа више од тога. Он није леп мачор, није занимљив, није умиљат а ни по нечему карактеристичан. Бели мачор са пар великих сивих флека и црних мрља. Делује веома обично, чак обичније од оних типичних сивих тиграстих сеоских мачака. И одмах је почео да ме нервира јер је као и сваки мачор почео да обележава своју територију запишавањем и то наших улазних врата. И то неколико пута, да потврди свој посед.

То ме је натерало да га пратим и тако сам чешће сретао мачора Мишу лице у лице. Одмах ме је привукао својим карактером. Свака мачка има свој карактер и мачкари то знају, зна и обичан човек, али ми је било занимљиво какав карактер мачор Миша има. То је оно што ме је и натерало да пишем о њему.

Упало ми је у очи да мачор Миша улази у двориште споро и натенане као да је ослободилац свега и свакога и да је главни даса у крају. Мирно, пун самопуздања, помало лењо, он је кроз двориште ишао не узнемирујући се нашим добацивањима. Ишао је или код таште да добије храну или да негде залегне и дрема. Ташта га је научила да долази по храну и он је сваки дан у скоро исто време долазио по своје следовање хране. Додје, уредно, мирно и педантно поједе порцију, окрене се и мирно оде негде да дрема. Дојмило ме је са колико пажње и мирноће једе, без халапљивости, без узбудјења, без разбацивања хране, веома чисто и све остави уредно.

Не морам да напомињем да је последица тог храњења било и његово сексуално поседовање таштиних мачака као дела његовог харема мачака. Мачке су само облетале око њега на сигурној удаљености, јер он није био нешто склон мачијим играма, а није био ни склон мажењу. Прави мачор, обави то што треба да обави и иде даље. Ко зна колико је мачака у крају било под његовом мачо управом, то се не зна. Не зна се и на колико се све места хранио јер је био огроман, снажан и добро ухрањен. Длака му је била густа и лепа, негована, иако се видело да не живи у кући, јер је свуда мало имао неких флека на себи.

Мачор Миша је снажна животиња. То се осети кад дубоко мјаукне и замахне шапом ако му досадјујете и покушавате да га мазите а он то неће. Понекад допусти да га мало помазите али не дозвољава да га гњавите и да са њим изводите циле миле. То вам одмах и врло опасно стави до знања када покаже оштре зубе и махне јаком шапом испред ваше досадне руке.

pipi2

И шта је мене у свему томе дојмило, зашто пишем да је мачор Миша мој учитељ живота и мушкости?

Дојмило ме је то што он заиста у себи носи неку мушкост, животињску мушкост, коју носи тако природно и лако. Нити се он надмеће са другим мачорима, нити се кочопери, нити покушава да покаже доминацију над мачкама, ништа од тога. Он једноставно покретима показује да је све то његово и да је он краљ дворишта и околине.

Морам признати да никада нисам видео мачора који са толико самопоуздања иде кроз живот. Као и свака мачка он је опрезан и осматра околину, али код њега као код других мачора нема напетости. Нема страха, нема узбудјености. Он је то што јесте, ту где јесте. И све је његово, барем оно што он мисли да му припада, двориште, стара клупа за одмарање и мачке у крају.

Када га видите како мирно и одмерено хода тротоаром, као човек, запитате се каква је то мачка. Нема код њега сагињања кичме, трчања уз дрво и брзог провлачења кроз рупе у огради. Код њега је све одмерено и мирно. На лавеж паса се и не осврће, јер је и навикао и јер је и толико велики да би сваки осредњи пас са њим награбусио, када би га мачор Миша шапом помиловао по њушци.

Мачор Миша је заиста животни учитељ како се један мужјак треба понашати у животу. На жалост, то његово понашање треба видети и унети у биће, моје писање и пар слика не могу то пренети, али могу испричати једну малу причу о људима и мачкама.

bastabalkana.com

Пипи & Куки

Један и по’ мушки

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s