Батине прошле године трпело 9.300 немоћних …

Београд – Чак 9.300 жена и деце били су прошле године жртве породичног насиља. Лане је убијено 29, а ове године 40 жена. Зато је Србија, која је пре десетак дана у парламенту ратификовала Конвенцију Савета Европе о спречавању насиља над женама и у породици, једана од осам земаља које су то урадиле.

Својим потписом у Народној скупштини посланици ће озваничити почетак регионалне кампање за примену те конвенције под називом „Потписујем“. Када конвенцију, познату као Истанбулска, ратификују још две државе, она ће и формално почети да се примењује. Тада ће наша земља морати да мења Кривични законик и уведе нека нова дела као што су прогањање или сексуално узнемиравање, док ће законске дефиниције силовања и породичног насиља бити промењене.

Према подацима Аутономног женског центра, који је један од организатора кампање, током 2011. око 420 жена и њихове деце било је смештено у 11 сигурних кућа. Осамдесет одсто жртава код нас одустаје од гоњења силоватеља. Занимљиво је и да су судови овде издали тек 79 налога за исељење насилника, и то у поступцима који трају између два месеца и шест месеци, док је у Аустрији тај број већи од 7.000 годишње! Притом, до сада је поднето само пет тужби за исељење насилника. Сваки трећи поступак пред тужиоцем завршава се обуставом или одустајањем тужиоца.

„Истанбулска конвенција захтева увођење кривичног дела прогањања, које и ми већ годинама предлажемо. Последњих година било је неколико случајева прогањања који су завршени смртним исходом. Тако су родитељи једне девојке у Зајечару дуго пријављивали полицији да неки момак уходи њихову ћерку, али без резултата. На крају се момак преко терасе попео у њену собу и убио је“, каже Вања Мацановић, адвокат Аутономног женског центра.

И девојка коју је познаник заклао испред школе у Сремској Митровици такође је била жртва прогањања, баш као и две девојке убијене непосредно после убиства Ксеније Пајчин. Инспирисан тим злочином из страсти, младић је своју симпатију, коју је буквално уходио, заједно с другарицом намамио у кола и убио их.

„За прогањање би требало да одговара свако онај ко истрајно прати или уходи особу или на други начин (мејловима, СМС или порукама преко трећих лица) код ње изазива страх, тескобу и тера је да ремети устаљени начин живота (мора да се крије, мења телефонски број, адресу…). За дело је небитно да ли се особе познају или не, као и да ли су биле у некој вези. У Србији је све више непознатих људи који се уфиксирају на некога и то немате коме да пријавите“, објашњава Мацановићева.

По садашњим прописима, ово је могуће процесуирати само као дело угрожавања сигурности, али је врло тешко доказиво и при том кад већ дође до тога да је неком живот у опасности, може да буде прекасно.

Што се тиче силовања, у Кривичном законику постоји услов да се дело може третирати као силовање само ако жртва пружа отпор.

Европски суд за људска права и Конвенција Савета Европе изричито инсистирају да се ова дефиниција промени, јер жене често не пружају никакав отпор из страха да не прођу још горе и не буду убијене. Зато ће се убудуће као силовање третирати сваки чин пенетрације, без обзира на средство, ако је жртва изговорила „не“ или показала да га не жели.

Кризни центар

Са Истанбулском конвенцијом Србија би требало да добије и кризни центар за жртве силовања, где би на једном месту реаговали лекари, психолози, правна помоћ, а полиција би узимала доказе. Тиме би се, по речима Вање Мацановић, спречила додатна виктимизација жртава. Јер жена данас мора на више места да даје изјаву, чиме поново пролази кроз пакао.

В. Ц. Спасојевић / Новости

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s