Не ломите ми ордење …

Чукундедо, јуначе, заиста си, крварећи, прелазио Албанију, али шта ће ми твој орден? Прадедо, можда си био у Радничком батаљону, негде око Ужица, али, жалим – не треба ми твоја споменица, само скупља прашину.

Да ли смо клонули духом или џепом када будзашто ордење наших предака? Или је реч и о шупљем духу и о бушном џепу. Вероватно нам се дедови окрећу у гробу, јер албанске и партизанске споменице због којих су јуришали, гладовали, крварили и умирали, продајемо за ситниш, на отпаду историје.

Али, то сметлиште прошлости, савршено одсликава морално стање времена садашњег. Без обзира на то да ли ордење стоји изложено на продају у антикварницама или се „ваља” преко интернета. Мада, силне споменице могу да се нађу и по бувљацима. И то онолико.

Није то питање идеологије, јер су српски војници који су прелазили Албанију, или партизани, који су 1941. године одлазили у шуму, ратујући против фашизма, једнако веровали у идеале и борбу за слободу. Да ли је могуће да је, приликом распродаје породичне сребренине, као опште место не само макро већ и микроекономије, заиста најмање вредно ордење? Можемо ли се одрећи нечег другог на ову скупоћу? Половног аутомобила, рецимо? Ма, какви.

Албанска споменица је чак јефтинија од партизанске. Ваљда је партизанска квалитетније израде. Али, обе споменице се ипак у тој перверзној тржишној утакмици добро котирају. Медаља борца из Другог светског рата, сасвим је безвредна, кошта тек неколико евра. Али, за хлеб и млеко, сасвим довољно.

Шта тек да кажу Руси чији совјетски орден за храброст, за крвављење у Стаљинграду или Курској бици, може у Србији да се купи за седам евра?

Било је хероја који су продавали своје ордење сами, јер су хероји упали у херојску беду. Нису то, дакле, чинили само њихови грешни потомци. Како год било, продаја части је израз беде, доказ материјалног или моралног суноврата.

Ако се сложимо да албанске и партизанске споменице вреде тек неколико „црвених”, сада треба пронаћи начин да се успостави начин како излити, а потом поделити равногорске споменице. Али ту постоји ситан проблем: не зна се ко би их делио. Можда Радош Бајић или Небојша Глоговац, који игра Дражу у серији „Равна Гора”?

И Тито је некада био божанство, али црвено. Касније његове бисте нису вределе ни динара, па су заузимале силна места по магацинима месних заједница или домова културе.

Али, има овде једно зрнце ирационалне утехе. Без обзира биле оне албанске, партизанске или четничке, њих највише траже антиквари из иностранства. Дакле, можда је расту извоза у трећем кварталу допринео експорт давно прохујалог јунаштва.

Александар Апостоловски / Политика
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s