Слику љубим, паре бројим …

Чије слике и постере држе клинци данас окачене по зидовима својих соба? Глумица, певаљка и певачица, рок звезда, политичара, ратника, писаца, музичара, источњачких гуруа…? Не каче ли у последње време све више Николу Теслу? Има ли данас поп-икона попут оних у 20. веку као што су били Елвис Присли или Че Гевара који су надрастали оквире локалне културе?

Ко је „цар“ 21. века? Није ни једноставно ни лако добити одговоре на ова питања, а који би имали тежину увида у то шта се у Србији сматра вредним живљења, у друштву које је прилично посустало од разноразних историјских ломова последњих деценија, као и под ударима економске кризе.

– Припреме за реализацију филма „Лалошке иконе XXI“ века биле су веома темељне. Између осталог, замоли смо колеге у локалним телевизијама по Војводини да нам помогну: они познају своју средину, улазили су људима у куће и у радне просторе, знали ко чију слику држи на зиду и зашто. Пре снимања имали смо преко сто потенцијалних учесника; на крају је у филм је ушло петнаестак прича, јер хтели смо да прикажемо што више друштвених слојева и што више типова личности које су неком иконе – политичаре различитих усмерења, претке, уметнике свих фела, духовне вође – каже за наш лист Растислав Дурман, редитељ са Радио телевизије Војводине, аутор филма „Лалошке иконе XXI века“ који је 2010. на Међународном фестивалу етнолошког филма у Београду добио награду за најбоље домаће остварење.

Дурман се, наравно, није бавио статистичком, па ни широм сликом феномена, али га је и те како обрадовала чињеница да укупно учешће политичара међу фоткама које је неко ставио на зид е да би тако изразио своје животно опредељење – „не прелази двадесет посто“.

– Чак је и квалитет осталих „икона“ био охрабрујући – било је ту, наравно, и фолк звезда, једна чак у стилу фреске, али, поготово код младих, много више неког другачијег света чији је дух данас готово невидљив: Достојевски, Гогољ, Вајлд, Црњански, Лаза Костић, Пикасо…

Али, не лези враже, има и сасвим другачијих мишљења. Маја Вукадиновић, културолог и аналитичар медија, ауторка студије „Звезде супермаркет културе“, упозорава да се тинејyери пре свега идентификују са славним личностима, а то су код нас естрадне звезде које се представљају као симболи успеха, гламура, хедонистичког животног стила и потрошње. Дакле, за неког су узори Цеца, Сека Алексић или Наташа Беквалац, за неког Новак Ђоковић, али међу омиљеним личностима најмање је научника.

– Политичари се не налазе на тинејyерским постерима, али то не значи да их млади не доживљавају као звезде. Често се може чути да су код нас једине праве звезде заправо политичари, поготово они који се естрадно понашају – певају, компонују, учествују у ријалитијима… и који су познатији по свом приватном животу него по доприносу друштву и грађанима – оцењује наша саговорница.

Маја Вукадиновић напомиње и да је на самом почетку деведесетих, према истраживању које је водио тим проф. др Жарка Требјешанина, најпопуларнија била Мадона, а потом личности из српске традиције и историје попут Милоша Обилића, Светог Саве или, рецимо, Драже Михајловића, те тенисерка Моника Селеш, фудбалер Драган Стојковић Пикси или холивудске звезде Мел Гибсон и Силвестер Сталоне. На овој листи био је и Војислав Шешељ. Деведесете је обележила и Цеца, која је уз Слободана Милошевића, симбол периода који би већина грађана најрадије избрисала из сећања. Такође, деведесетих су узори били и кошаркаши.

У првој деценији 21. века, пак, као узори се у много већој мери појављују домаће и стране звезде шоу бизниса – опет Мадона и Цеца, али и Џенифер Лопез, а од политичара – Зоран Ђинђић. И даље су популарни кошаркаши (Владе Дивац, Александар Ђорђевић), да би последњих неколико година ултимативни херој постао Новак Ђоковић.

– Медији, односно медијски уредници, стварају звезде. Уколико нисте присутни у медијима – не постојите. Дакле, данас слава зависи искључиво од медијске видљивости. Нажалост, у нашим медијима су најприсутније личности које до славе нису дошле захваљујући раду и знању, већ оне без професионалних биографија, као и личности које су спремне да у потпуности оголе свој приватни живот – објашњава Маја Вукадиновић.

Све у свему, испада да су идоли младих углавном ликови које су окосница и уређивачких политика таблоида. Папараци их прво добро исфоткају и затрпају насловнице „драгим нам фацама“ (и још чешће целим фигурама), а потом у стопу крену да прате славне у чијој „производњи“ су учествовали. Али зар то није случај свуда у свету: није ли се, на пример, појава, успех и естетика Лејди Гаге својевремено изучавала на катедрама универзитета на Западу?

– Култура славних у свету је академска дисциплина и подразумева озбиљно проучавање феномена славе, медијских звезда и њиховог утицаја на друштво. Наравно, независно од академских кругова, у свету постоје и бројни медији посвећени славнима, од таблоида, преко специјализованих часописа и ТВ канала, до интернет портала. Али велика тржишта се никако не могу поредити с нашим, јер тамо постоје и други садржаји: културни, образовни, научни… док су у Србији, сви садржаји изузев естраде и политике маргинализовани – каже Маја Вукадиновић.

Невоља је што се од средине 90-тих овде и многи озбиљни медији, дакле они који не објављују трачеве ко је с ким и колико пута, све више удаљавају од тема од јавног интереса ка лакшим вестима – под ударом комерцијализације, прикривеног и отвореног оглашавања, и(ли) како би се изборили с конкуренцијом интернета.

– Не треба, међутим, превидети и то да бројни забавни, лаки и тривијални садржаји одвлаче пажњу публике од суштинских друштвених проблема – упозорава Маја Вукадиновић. – Ако стално гледамо ријалитије и разне серије, бавимо се животом старлета и аферама полуанонимних особа, уљуљкујемо се у лажну реалност и не размишљамо о проблемима који су свуда око нас. Ови садржаји су бенседин за публику и није случајно што их толико има.

Реља Кнежевић

Брзо, лако, нек се чује

Тривијализација, глобална култура забаве и нове комуникационе технологије утицале су да слава постане доступна свима и да је граница између звезда и обичних људи све тања, што се нарочито огледа у ријалити програмима – јефтиној забави за масе. На Јутјубу, Твитеру, Фејсбуку… све више људи привлачи пажњу виртуелне публике и тако излази из анонимности: брзо постигну познатост, али таква слава брзо и прође (мери се сатима или у најбољем случају данима). Према једном истраживању у Сједињеним Државама, 51% младих Американаца у узрасту од 18 до 25 година сматра да је стицање славе други по важности животни циљ (дакако, богатство је први). По једној домаћој анкети, пак, спроведеној у студентској популацији, 38% испитаника се у длаку слаже с младим Американцима. На длану је сходно томе и закључак: владајућим системом вредности у Србији доминира идеја о брзом и лаком успеху без пуно труда.

Dnevnik.rs

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s