Ћирилица је само изговор да се отерају Срби …

Никакве промене се нису догодиле у животу грађана Хрватске од њеног уласка у Европску унију, или их ја не осећам. Нису ни могле, нити је требало да се догоде, а мени је и тако свеједно. То је погрешан смер окретања земље која је у Европску унију ушла као подстанар, и као таква не може профитирати – каже у разговору за „Новости“ Игор Мандић, најпознатији хрватски књижевни критичар, есејист, полемичар, колумнист, аутор више од 30 књига, који је обележио културну и јавну сцену некадашње Југославије, Хрватске и Србије.

Његова „маленкост“, која већ деценијама узнемирава малограђански и политички естаблишмент на овим просторима, данас је својеврсна метафора интелектуалца који је увек спреман да се супротстави и да буде у конфликту.

* Да ли та позиција подстанара у Европској унији, и резервне станице за конобаре и проститутке, како сте изјавили, важи и за остале балканске земље?

– Морамо поднети судбину да ћемо сви тако бити третирани, да ћемо бити подстанари све нижег и нижег степена, зато јер нас Европска унија сматра ниже вредном и расом, и нацијом, и државама. Али, и заслужили смо такав третман, по многим стварима – код нас су све институције отишле дођавола, ми смо земље где је све распродано, покрадено и даровано, нема довољно елита које су у стању да друштво држе на окупу, на власти су или неспособњаковићи, или лопови, или медиокритети или криминалци, а стално се бусамо у прса, и Хрватска, и Србија, сада ваљда и Косово, како сви припадамо Европи одвајкада, што и јесте и није истина, али је то нашло идеолошке и дневнополитичке сврхе. Ми смо земље које су лукаве европске силе искористиле као резервоар за своје потрошачко друштво, тако да нас свет тако и посматра.

* Постоји ли заиста цинизам Запада према Балкану?

– Има цинизма, само притајенога, у лажној, финој форми. Али, на крају ипак испада да нам се ругају.

ШТА, заправо, реплицира наслов „Заузето, Хрват“, из ваше последње књиге колумни?

– Иронично, али тачно реплицира оно што се догађало током грађанског рата у Хрватској. Банде које су пљачкале по српским крајевима по Лици, Кордуну, Загори, након процеса етничког чишћења обављале су и процес материјалног чишћења, па кад би банде прошле, онда би на кућама које не би спалиле остављале белег, као да су заговнали ту кућу са ознаком „Заузето, Хрват“, да се неко не би усудио ту уселити, јер ће се освајачи вратити да експлоатишу то што су освојили. Неки су се вратили, неки нису, али говнасти натпис је остао, и још се може видети на неким кућама око Госпића. То је оно што крваво обележава хрватску стварност до данас. Та неправда није исправљена, „Заузето, Хрват“ је остало, не само у материјалном смислу, него је и морално и политички остало. Хрвати су заузели све српско у Хрватској, тако да је тај мој јад, и жал, зато што се то догодило био изражен кроз сам наслов.

* Да ли је став да је боље направити нову Југославију него ући у Европску унију, који ви заступате, одраз југоносталгије, и ко су данас југоносталгичари?

– Више нема југоносталгичара. У Хрватској влада аустро-угаро носталгија, што већ чињенице потврђују. Ми смо поново Аустроугарска, јер Аустрија влада нашим банкама и другим богатствима, а Мађарска је купила наше изворе енергије, као нафту, на пример, и плин. Према томе, Аустроугарска је већ запосела Хрватску, и нормално је да смо на том плану опет остали без Србије, као и раније.

* У ком облику би било могуће неко ново удруживање балканских земаља, после свега што се догодило на овом простору?

– Нисам геополитичар тако великог паушалног размаха да бих могао говорити о томе. Лично немам никаквих идеја, и то што говорим о поновном уједињењу јужнословенских народа и некаквом савезу балканских земаља на нов начин, само су тлапње разочараног врења. После свега што се догодило на Балкану нико није победник. Сви су јадни, бедни, и сви су поражени. Беда неких тријумфалних догађаја у Хрватској, као што је слављење „Олује“, управо је права циркусарија. Немам, дакле, илузију да можемо са суседима и једни с другима, али и сада мислим да своје националне идентитете једино можемо остварити на темељима заједнице.

* Шта је права шанса за нас који смо некада били у заједничкој домовини?

– У томе и јесте проблем, не видим је, не знам. Све се распало, и само би неки крвав преврат можда могао да промени ствари, а он је одуран.

* Какав је сада однос Хрватске и Србије, док се посматрају са удаљености између Европске уније и Балкана?

– Тај однос видим као јадан, разрушен, понижен, упркос неким економским и привредним везама које су успостављене, свеједно је. Та пупчана веза која је некада постојала између Србије и Хрватске је прекинута и опасно крвари.

* Како ће се завршити „рат против ћирилице“ у Вуковару?

– Усташија се пробудила, није ни заспала, ни била покопана, како смо мислили, и тај грозни елемент ровари у хрватском националном бићу, тако да ће уништити и само то биће. То је као рак који једе свога властитеља. Стара усташија и неоусташија су исти рак-феномен у Хрватској, и воде нас у летарно стање, у смртност. Лично, ћирилица је моје интимно писмо, једнако као и латиница, знам га од најмањих ногу, и уопште не разликујем шта читам на латиници, а шта на ћирилици. Али, није ћирилица проблем у Вуковару, она је само изговор да се макну преостали Срби. На било који начин. Видимо да су се огласили неки одбори који прете да ће они на сваки начин истерати ћирилицу, упркос предлозима и сугестијама хрватске владе, они се инате и упорно воде крчаг на воду, док се не разбије, па ћемо видети хоће ли се разбити о нашу главу, или ће се сам слупати. Већ је средина октобра, а та се манија, нажалост, и даље разбуктава, и ја јој краја не видим. Употреба бруталне силе против људи који нешто говоре и протестују не би била пожељна у демократији, али докле ћемо тако, не знам.

* Да ли бисте и сада рекли: зауставите демократију, као што сте изјављивали деведесетих година?

– Бих, али из других разлога. Уведите тоталитаризам, сада бих рекао.

* Данас видимо да на овим просторима и култура и интелектуалне елите ћуте, и готово се више не чују критички гласови?

– Култура је одавно издала радничку класу, јер је побегла под окриље капитала, што је стално и кроз историју радила, кад се завлачила под скуте државе и политике. Интелектуалци су издали темељ из којега су сами настали, јер су пореклом углавном били из радничких породица. Данас више нико не помиње радничку класу, што на папиру, што стварно, и више нема основног хуманог геста, а то је извештавање о праву радника на бољи живот. Али, готово да нема ни радника – производња је у Хрватској практично ишчезла, нестала, ово што има замире, а начелно смо, или у принципу и теоретски, укинули појам радништва, јер је био социјалистички, марксистички и одурни. Тако је радничка класа уништена и бачена у запећак, али је она то и допустила. Била је преслаба, уљуљкала се у добробитима социјализма, и сада је сва очајна, и на све стране кука како више немамо оних привилегија и права које смо имали. А како, кад је радничка класа сама гласала за све националистичке партије, и с једне и с друге стране.

* Постоји ли данас глобално хумана идеја света, као алтернатива и као побуна?

– Нема хумане идеје света, и нема хуманистичке побуне. Народ је маса коју покрећу лоше страсти, док се не нађе нека чврста идеолошко-политичка организација која може тиме управљати, а идеја о хуманој побуни није само хумана, она је и револуционарна, дакле крвава и опасна, ако хоће бити ефикасна. Али, колико можемо просудити, та идеја и нема јаког одјека, нема подршке у силама које би биле покретачке, а те силе су финансијски извори. Све друго је само академско трућање и претакање из шупљег у празно. Постоје на свим странама света, од Америке преко Француске, до нас, до Грчке, колико хоћете паметних људи, и читав низ њихових студија, есеја, а и ми имамо у нашим културним часописима врло озбиљне и снажне друштвено-политичке аналитичаре који би хтели пружити неку нову хуману визију света. Али, визије су дим од неке ствари, оне се расплињују. Друштвену силу имају производне, класне снаге. Ми то више немамо, ми смо расточили све класе, односно, уништили смо основу друштвеног постојања – класна борба је претворена у националистичке сукобе, а радничка класа је свесно пребачена у глупаву руљу, и системско заглупљивање народа дало је свој плод.

* ПОСЛЕ аутобиографских бестселера „Себи под кожу“ и „У задњи час“, ускоро стиже и трећа књига, „Оклоп од папира – аутобиографија салдо конто“. Да ли ћемо вас ускоро видети на Сајму књига у Београду?

– Књига је у штампи, издавач је „В.Б.З.“, и ако буде готова до Сајма, вероватно ћу доћи. „Аутобиографија салдо конто“ је, заправо, амплитуда текстова који су ме одредили и разграничили, јер су ме одувек сматрали „великим Србином“, па сам је направио као збир текстова који нису били у мојим ранијим књигама, који су објављивани, али нису толико познати у региону. Рецимо, маса мојих текстова из „Дуге“ из касних осамдесетих година није имала у Хрватској читалачку публику, или неке моје ургентне идеје из хрватске штампе које нису схваћене или нису познате. Сада сам све то окупио у једну књижурину са фотографијама, и комбиновао са интервјуима који су са мном рађени од 1969. до 2012. године. То је та амплитуда, јер сам у интервјуима имао могућност да образложим многе своје друштвене визије које у својим текстовима нисам добро формулисао, па су неки од интервјуа у ствари мој најударнији аутобиографски материјал. На пример, најважније поглавље је „Излет у Србију“, интервјуи које сам давао 1996, за НИН, „Време“, „Нашу Борбу“, и неколико интервјуа из „Вечерњих новости“, јер су били моја трибина за обрачунавање са оним што нисам могао рећи у Хрватској.

Игор Мандић / Вечерње новости

Бог и Хрвати / Bog i Hrvati

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s