Ноћ тупих ножева …

Србија је решила да банкрот спречи геноцидом. Боље да помре народ, него да умре држава. Боље је да ћата прими следовање плата, него да деца имају хлеба.

Удариће храбри државни челници на продавце резаног дувана, на картонске тезге са половним кинеским гаћама и породичним сребром, биће пара за комуналце у униформама и њихове угланцане лимузине, али ће зато вртићи да стегну каиш и тако припомогну борби против беле куге.

Пензионери пропале војске који предводе ходочашћа у Кућу цвећа и даље ће се усеравати од месечних принадлежности, а фосилни остаци фамилије Кркобабић лелујаће српским двором и плашити ММФ господу.
У међувремену ће они који нису имали среће да капитулирају у униформи тумарати међу контејнерима, чекајући да им унуци нађу неки посао, под условом да унуке није ухапсила комунална полиција док су покушавали да уваљају кинеске гаће, или породично сребро.
Министри у бесним колима ће и даље прскати блатом беду која чека градске аутобусе, или ће их, као Петра Божовића у „Лепоти порока“, носити на раменима до забачених села у Санџаку, на Пештеру, код Куршумлије или Црне Траве, да отворе реновирану школу у коју неће имати ко да се упише.

Муамер ће да диже минарет за понос, а српска црква храмове у које неће имати ко да уђе.
Тумараћемо у мраку, гладни и понижени, чекаћемо да сване зора које нема. И неки нови 5. октобар који ће нам, по древном предању, отети ЦИА, отпораши и тајкуни.
Наша је јама дубока као она у Пребиловцима, у коју је бачена српска будућност. Ту је јаму заборавио и господар Тома кад је, онако очински, Хрватима поручио да још дуго неће бити баш неке велике љубави међу нама, али да је бити мора.
Као што је Ивица рекао да Тачи није стоглава аждаја, него један фини саговорник, диван да га нема надалеко. Мада му Велики Касапин не да на Лазарево Косово, па га успут мало и подјебава, онако подмукло, како то само знају Титове народности које су постале народи.
Нисмо добили од наше власти ни оно што је хајдук Станко учинио аги зулумћару: Нож ми је оштар ко мазија, а ти си заслужио да те тупим кољем!
Туп нож више боли.
Проклети нек су сви који нас, вољно или невољно, сахрањују, благословен нек је свако ко нам нађе пут спасења.
Уместо аналитичара и свезнајућих, најбоље сведочи Петар Пајић, песмом насталом још у време титоизма, а данас актуелнијом него икад:

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку – обеси се!

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом – цела земља Србија.

Милан Јовановић / Вести