Изгубљени у времену …

Зашто синдикати нису активни пропорционално економској катастрофи у којој се Србија налази

У организацији Удружења синдиката пензионера Србије недавно је организован скуп „Синдикати данас – шта и како даље“. То би требало да буде први корак ка јавној расправи о томе зашто синдикати нису активни пропорционално економској катастрофи у којој се Србија налази и, сходно томе, угрожености радничких права и права на егзистенцију.

У економски врло развијеним државама попут Француске и Немачке синдикати су кредибилан партнер, најпре, јер сами имају легитимитет, односно имају одличну комуникацију унутар чланства, а друго, то им даје поверење, друштвену моћ и могућност да утичу на одлуке власти које се тичу радника.

Синдикални покрети у Француској имају за циљ да уједине раднике у различитим предузећима, те да заједнички бране своје интересе у тежњи за побољшањем услова рада, повећањем плата, скраћењем радног времена, борбом против отпуштања. У земљи постоји осам синдикалних организација, од којих су пет репрезентативне. Професионални избори одржавају се на сваких пет година и тада се бирају синдикални представници, заступници и чланови комитета, што им даје кредибилитет у разговору с послодавцима и властима. Стопа учешћа запослених на оваквим изборима је око 65 одсто.

Неутралност синдиката у Немачкој, као и у Француској, гарантована је тиме што се издржава само од чланарина и имовине стечене захваљујући њој. Право на штрајк регулисано је законом. У штрајк се ступа ако тако одлучи 75 одсто чланова. Штрајкачи не примају плате, али им изгубљени доходак бива надокнађен из тзв. штрајкачких каса и не прекида им се здравствено осигурање. Политичке партије веома пажљиво слушају синдикате, јер од њихових порука зависи како ће се чланство определити на изборима.

За разлику од Француске и Немачке, у Србији се очигледно може неограничено бити на челу синдиката, а да се при том не можете похвалити иоле значајним резултатима. Председник се бира делегатски, док радници остају ван избора. Радничко чланство се не пита о томе ко ће их представљати. У три највеће организације, Савезу самосталних синдиката, Асоцијацији слободних и независних синдиката и Уједињеним гранским синдикатима Независност, врхови синдиката бирају се без учешћа убедљиве већине сопствених чланова. Како такве организације могу да претендују на покретање и артикулисање некаквог масовног протеста?

У Француској су синдикати издејствовали седмочасовни радни дан, компанија „Пежо-Ситроен” одустала је од затварања две фабрике у земљи и отпуштања неколико десетина хиљада људи, а уместо тога замрзнуће се плате радницима. С обзиром на безначајну инфлацију у Француској, процењено је да неће доћи до битнијег нарушавања њиховог животног стандарда. Ланац парфимерија „Сефора“, против којег су се синдикати подигли, морао је да обустави ноћни рад судском одлуком.

У Немачкој, компанија „Џенерал моторс” одустала је од отпуштања 15.500 радника и у договору с радничким представницима, а да би смањила финансијске губитке, дошло је до скраћивања радног времена.

У нашој земљи, иако је ситуација алармантна, не постоји ни приближно добра сарадња синдикалних централа, а резултате њиховог деловања да и не помињем. Србија, уз БиХ, Грчку и Шпанију, има процентуално највећи број незапослених. Људи који су факултетски образовани често раде као промотори у мегамаркетима, физички радници или ноћни чувари. Више од половине младих нема посао.

Кад је о побољшању социјалног положаја радника реч, од државе не би требало превише очекивати. Министарка финансија у претходној влади Диана Драгутиновић навела је својевремено да је Србија након депрецијације динара добила јефтину радну снагу, „што је наша компаративна предност“! Ако министарка у српској влади, која би требало да води рачуна о интересима грађана Србије, овако говори, шта онда очекивати од послодаваца са стране? Следи да ће инострани инвеститори минимално платити раднике у Србији.

За синдикате не би требало да чујемо само када се доноси Закон о раду или Закон о штрајку. Они би морали у континуитету да буду присутни у јавности како би власт схватила да има посла са утицајним и зналачким партнерима.

Социолог Бранислав Оморац / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s