Црни извори …

Откуд чуђење, а има га, над чињеницом да је ауторска представа Оливера Фрљића, “Зоран Ђинђић”, у извођењу Атељеа 212, на управо одржаном Београдском интернационалном театарском фестивалу (БИТЕФ) награђена Гран-пријем, који носи име велике Мире Траиловић. Зар је било оних који су очекивали нешто друго?

То одвратно сценско оптуживање целог једног народа (српског), скупа са његовом црквом и вером, за страхоте које су виђене деведесетих није настало на истинској потреби уметника, и Фрљића и београдских глумаца, да се игром божанског додира који живи у некима од нас и зове се таленат разоткрије, надвлада и уништи зло у нама, већ да се преко лица Србије, ту у њеном главном граду, развуче још једна крастава маска. И да се та слика додатно повећа, осветли, Гран-пријем.

Добиће Фрљићев игроказ још таквих и сличних награда, око тога нема дилеме. И увек ће се тако нешто умотавати у причу о специфичној поетици, слободи стваралаштва, естетском чину снажног индивидуалног предзнака, катарзичном изазову.

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србији, у последњих тридесетак година, а није их мало и нису безазлене, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе међународне заједнице.

Нису, на пример, припадници савременог француског филозофског круга, на челу са Бернаром Анријем Левијем, сели па сами домислили “геноцидне Србе”, “невине Албанце, Хрвате Муслимане”; та и друге грозоте о Србима допутовале су из Београда. Није “Њујорк тајмс” први у Милошевићу видео “балканског касапина”, та оцена рођена је у Београду.

Једна хероина такозване друге, самозвано грађанске Србије направила је међународну каријеру на представама чији ће делови касније породити Фрљићевог “Зорана Ђинђића”. Наравно, све је то најпре одиграно у Београду.

Пуне две деценије из Београда у Европу и свет одлазе приче о српском фашизму, новој савременој напасти која буја и прети Балкану, суседе да не спомињем. На тој работи упрегнути су и штампани и електронски медији, бораца против фашизма у данашњем Београду има више него 1941. године, али су ови данашњи нешто лењи па тај рат воде из дневних соба, канцеларија, оптужујући српске професоре, невладине организације са националним предзнаком, политички активне људе, да развијају и разносе фашизам по Србији. Засад је то, кажу, само вербално, али са тим човек никада није сигуран, речи брзо прерасту у активно чињење, па се мора, кажу савремени српски антифашисти, деловати превентивно.

Таквима не пада на памет да могу, ако им је до борбе против фашизма, ту наказу да погледају у лице, доле на Косову, сад када је вишегодишњи мир; међу запаљеним српским кућама, уништеном летином, и понеком мртвом главом. Да, изводиво је, али се не уклапа у поставку о Србима фашистима.

Колико је у Београду снимљено играних филмова о страдању Срба на Косову, за последњих 150 година, када их је са КиМ – од стране Турака, Албанаца и комуниста – протерано више до пола милиона? Ниједан. Колико је написано и одиграно позоришних представа? Ниједна. А има ли веће, инспиративније теме од ове?

И зашто нам се онда, овде у Београду, не би догађали фрљићи.

Ратко Дмитровић / Новости

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s