(Ни)како до посла: Са 20 година сте „неискусни“, а са 50 „матори“ …

Најмање 280.000 грађана Србије старијих од 45 година нема посао, а шансе да га пронађу смањују се с повећањем броја незапослених младих људи.

u brojkama

незапосленост у бројкама – кликни на слику …

Далеко од услова за пензију и још даље од новог сталног посла, незапослен 50-годишњак сатеран је у ћошак – да би досегао старосну границу за пензију, која је сваке године све већа, мора да ради, а нико не жели да га запосли.

Од 760.000 незапослених, сваки трећи има више од 45 година, а овој популацији припада и сваки други отпуштени радник у време кризе. Ипак, међународне институције траже од Србије да прати пример развијених земаља и да подигне старосну границу за одлазак у пензију на 67 година, што би огромном броју незапослених грађана Србије још више отежало могућност пензионисања. Иако велике, саме бројке не говоре много. Али када се зна да угрожена егзистенција сваког незапосленог човека повлачи и угрожен положај чланова његове породице, проблем се умножава.

„Просечно трајање незапослености у Србији износи 3,7 година, с тим што млади до 30 година на посао чекају у просеку 1,8 година, док они који имају више од 50 година посао траже у просеку 4,7 годинаћ“, кажу за „Блиц“ у Националној служби за запошљавање.

Подаци НСЗ показују да на ново радо место најдуже чекају некадашњи радници великих текстилних индустрија, који на посао помоћника конфекционара чекају у просеку 7,46 година, док шивачи и кројачи посао траже око шест година. Стручњаци упозоравају да најтеже до посла долазе жене у педесетим годинама, којих на евиденцији НСЗ има око 130.000.

„Остала сам без посла пре три године. Радила сам у администрацији, а сада бих прихватила било шта. Фирма у којој сам радила је пропала, а ми смо остали без могућности да зарадимо пензију. Кажу нам да уплатимо сами доприносе за тих неколико година колико вам недостаје, а ја их питам како кад због година неће да нас запосле ни Кинези за 6.000 динара месечно“, каже Јелена Милић (54) из Крушевца.

У сличној ситуацији налазе се и мушкарци које сматрају престарим и за конобарисање и за физички рад.

„Пре тридесете послодавци нам често говоре да смо премлади за важне ствари, а у педестима се већ суочавамо с првим одбацивањима због превише година. „

Ниједном незапосленом човеку није лако, али најгоре је онима који су после двадесет година радног стажа остали без посла јер се у тим годинама тешко учи и прелази на нов посао и тешко се мењају стечене навике. У држави у којој је 50 одсто младих незапослено, послодавци не бирају да посао дају старијима – каже за „Блиц“ социолог Милош Ђуричић.

Губитком посла, свет педесетогодишњака се руши, објашњава психолог Мирјана Николић.

„После толико година рада, одједном остају без ичега, на бироу за запошљавање, који се у њиховим главама не разликује много од улице. Када схвате да су целог живота одвајали новац за пензију како би имали од чега да живе у позном добу, а да им је сада та пензија недостижна, почну да се осећају преварено и постају љути и разочарани. Временом на себе почињу да гледају као на бескорисне чланове породице и постају убеђени да на њих тако гледају и остали“, каже Николић.

Горица Авалић / Блиц

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s