Више од „параде“ …

Сви заједно смо још десетак дана живели у забораву правих и озбиљних проблема и тема које нас чекају ове јесени и зиме

Мислим да је власт исправно поступила забранивши (и) овогодишњу геј-параду, као и пратеће протестне манифестације најављене поводом ње. Сумњам да ће се ико због ове похвале обрадовати. Скептичан сам према мотивима и према образложењу. Огорчен сам због атмосфере и вештачки изазване психозе ванредног стања која је данима произвођена и у други план гурала све друге, стварније проблеме и реалније бриге. Али одлука је, у основи исправна, чак и ако је донета из погрешних разлога и с погрешним оправдањем.

Ако је неко још увек имао дилему око тога да у позадини приче о „Паради поноса“ стоји политика и притисак појединих утицајних европских и геј-лобистичких кругова, више нема права на илузију. Довољно је само да баци поглед на претеће коментаре организатора и њихових гостију након отказивања „прајда“ (иако су се недељу дана у Београду мирно и уз максималну медијску пажњу одвијали програми „геј-фестивала“). И Горан Милетић и Јелко Кацин и шведска министарка за европске послове у својим првим изјавама нису рекли како ће забрана Параде поноса, рецимо, отежати положај припадника ЛГБТ популације у Србији (као што, уосталом, и неће), него су све троје помало злурадо истакли како ће та забрана бити наведена у извештају о напретку Србије у евроинтеграцијама.

И то је суштина политичко-психолошког чвора који се у Србији већ годинама око геј-параде плете. Наиме, и код заговорника и код противника прајда, он се доживљава као нешто много више од манифестације права на видљивост и равноправност локалне хомосексуалне популације. За горљиве заступнике, то је нека врста симболичког тријумфа над „Србијом прошлости“ и, као што пре неколико година рече један истакнути геј активиста, акт победничког „забијања копља“ и „обележавања територије“ у срцу наци(онали)стичког Београда. А за огорчене противнике прајда то је, заправо, нешто врло слично, само гледано са друге стране – симбол националног пораза и културне окупације, односно, довршетак процеса свеопште девастације, који је почео распадом земље, НАТО бомбардовањем, пљачком државне имовине и проглашењем независности Косова.

Наравно да овдашњи хомосексуалци нимало нису криви – или барем не кривљи од остатка популације – за ово национално и државно пропадање. Али су, свесно или несвесно, дозволили појединим ЛГБТ активистима да борба за њихова права буде инструменализована од стране неких који не желе добро овој земљи.

Зато ствар са Парадом у Београду иде теже и изгледа драматичније него, на пример, у другим деловима бивше СФРЈ – попут Загреба или Подгорице.

Према нашем истраживању од пре годину дана, а и неколико узастопних година пре тога, одржавању Параде поноса у Београду категорички се противи готово осамдесет одсто пунолетних грађана Србије, што је знатно већи проценат консензуса чак и у поређењу са оним који постоји о питању противљења независном Косову, уласку у НАТО или пресудама Хашком трибунала. И зато су фундаментално погрешне „утешне“ поруке како, тобоже, „то нигде није било глатко“ и како ће, временом, све лећи на своје место. Неће. Јер се ту, уосталом, и не ради примарно о људским правима и заштити једне угрожене мањинске групе (коју штите и важећи закони и све већи степен толеранције – или бар равнодушности – према различитим животним стиловима), већ о (не)намерној провокацији национално и социјално фрустриране већине од стране неколицине ЛГБТ активиста. И зато је само наизглед парадоксалан налаз да се толеранција према хомосексуалцима у српском друштву постепено повећава, док се степен отпора према геј-паради реално не смањује.

У сваком случају, овај политички и културолошки бој ће се наставити и у наредним годинама. Али без имало претеривања може се рећи да су, у овом тренутку, оваквим исходом скоро сви били задовољни.

Власт је избегла белај на улицама Београда, плус су, по релативно ниску цену, мало поправили свој нарушени имиџ у једном делу пaтриотског бирачког тела. По принципу, „јесте да малчице попуштамо око Косова, али смо, као што видите, и даље чврсти око Параде“. Уосталом, Митровица и Звечан су далеко и, уз мало среће и много медијске блокаде и медијског спиновања, већинска Србија неће ни знати какву тужну и нечасну улогу српске власти већ месецима играју на северу Косова. Насупрот томе, геј-парада и улице Београда су увек у средишту медијске пажње и ту се лако могу изгубити или стећи проценти који живот и власт значе.

С друге стране, организатори Параде су добили прилику да и следећу годину дана ламентирају над српским „примитивизмом и нетолеранцијом“. А плус су оном ванредном и „спонтано организованом“ ноћном шетњом у пратњи полиције „спасли образ“ и оправдали своје овогодишње донације, те положили камен-темељац за наредне грантове.

С треће стране, патриотске организације су добиле илузију да су снажније и утицајније него што реално јесу. А сви заједно смо још десетак дана живели у забораву правих и озбиљних проблема и тема које нас чекају ове јесени и зиме. Том истом циљу је, уосталом, претходних месеци служила бесконачна прича о реконструкцији владе. А у наредном периоду ће, верујем, простор који су до јуче заузимале реконструкција и Парада испунити тема ванредних избора. И тако у круг.

Ђорђе Вукадиновић / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s