Србија разговара: Колико су заштићени радници у Србији …

Михаиловић: Закон о раду не би требало мењати. – Рајић: Запошљавање и отпуштање мора бити лакше.

Послодавци траже да им држава променом закона омогући да се лакше „разведу” од вишка радника, да их запошљавају и отпуштају према потреби, обећавајући да би у том случају више инвестирали и отварали нова радна места. Радници им, наравно – не верују. А промену прописа виде као још једну омчу око врата већ довољно обесправљеног радника. Чињеница је, међутим, да Међународни монетарни фонд и Светска банка траже флексибилнији Закон о раду. Пред владом је тежак задатак: да измени радно законодавство, а да јој нико, ако је икако могуће, не штрајкује под прозором.

Могу ли се помирити несугласице? О томе за „Политику” говоре Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца, и Зоран Михаиловић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије.

Политика: Да ли су радници у Србији презаштићени или незаштићени?

Рајић: Све зависи у каквим компанијама и условима раде. Постоје предузећа у којима се закони и правила заиста поштују и велики број малих фирми у којима није лако ни запосленима ни послодавцима. Управо зато Закон о раду треба прилагодити малим предузећима, сектору који тешко у пракси примењује тај закон.

Радници су „заштићени”, колико је то могуће. У ситуацији када је за само четири године угашено 150.000 фирми, многи запослени који су радили у њима сигурно су остали ускраћени за нека права јер су фирме пропале. Ми треба да идемо ка томе да створимо систем који ће бити уређен и где ће се поштовати права запослених и у коме ће послодавци имати регуларне услове пословања. Тренутно су, по статистикама Светске банке, ти услови најгори у Европи.

Сада се, на пример, цела Европа окреће и гледа у Немачку, а сви заборављају да је она 2000. године имала болне реформе. Тада је променила Закон о раду и читав сет закона који генеришу услове за пословање. Они су начинили знатан помак и зато су били много спремнији за кризу, једина су земља која има отворену трговину са Кином, а издржала је конкуренцију. И ми морамо да правимо нека прилагођавања и просто оно што свакодневни живот и искуство показују, неке ствари морају да се промене.

Михаиловић: Не можемо рећи да је радник заштићен. И сам министар Саша Радуловић рекао је да је последњих неколико година изгубљено 600.000 радних места. У јавним предузећима и јавном сектору радници донекле јесу заштићени. Али су зато у приватном апсолутно незаштићени. Разлог за то лежи у законима који се не поштују. Када укажете на неки проблем и када покушате кроз институције система да скренете пажњу или заштитите радника, судски процеси трају по неколико година и када добијете пресуду, сав тај процес изгуби смисао.

Политика: Миодраг Костић, власник МК групе, недавно је рекао да му је лакше да се разведе него да отпусти радника. Значи да радник ипак није незаштићен?

Михаиловић: Не делим такво мишљење. Сваком послодавцу је у интересу да лако може да запосли раднике и исто тако лако да их отпусти и да при томе нема компликовану процедуру. Немамо ништа против да нерадници буду кажњени и ми њих сигурно не штитимо. Али у овој ситуацији не знамо како да заштитимо добре раднике и запослене од катастрофалне тајкунске приватизације. Многе сада хапсе и показало се тачним оно због чега смо протестовали у појединим фирмама. Радници су одсецали прсте и штрајковали глађу да би доказали да су у праву. У тој ситуацији не можете да причате о заштити радника. Они су били препуштени сами себи.

Рајић: Тачно је да су синдикати у протеклих десет година морали да воде герилску битку за пропала приватизована предузећа. Унија послодаваца се прва противила приватизацији без провере бонитета купаца који су долазили у та предузећа.

Политика: Шта очекујете од новог закона о раду?

Михаиловић: Неће донети ништа добро, јер сваки пут када је мењан доносио је лошије стандарде за раднике. Очекујемо и овог пута удар на запослене. Мислим да прича да овај закон кочи инвестиције и спречава отварање нових радних места није тачна. Имамо пример околних земаља. Хрватска је шест пута у последњих неколико година мењала Закон о раду, тобож да би омогућили веће запошљавање. Нити је поспешила запошљавање, нити су отворена радна места. Чак супротно. Мислим да Закон о раду није кочница за инвестиције и није једини који у Србији треба променити.

Рајић: Закон мора да буде промењен. Свако ко хоће да улаже, био странац или домаћи, мора да има једноставне процедуре и при примању и при отпуштању запослених. Немци, на пример, кажу: „Ми само хоћемо исте услове као у нашој земљи. Да се наша имовина и приватна својина поштује и да се у случају штрајка зна ко га организује. Нећемо да имамо 30 синдиката, већ једног доброг преговарача.”

Политика: Све европске земље имају флексибилне законе о раду, а опет бележе пад незапослености?

Рајић: Закон о раду је само један на листи закона које морамо да променимо и прилагодимо. Послодавци траже да се у Закону о раду примене промене које постоје и у другим земљама. Садашњи Закон о раду са 300 чланова обичан човек не разуме. Власник малог предузећа мора да плати правника 15.000 динара да му напише поднесак, јер кад уђе инспекција и нађе неку неправилност, казне су и до два милиона динара.

У Америци закон има 52 члана. Сваки фармер тамо може себи да обрачуна зараду, на најједноставнији могући начин некога запосли и потпише уговор. У Србији је то немогуће.

Михаиловић: Слажем се да је администрација прегломазна и да је оптерећење превелико. Ако је послодавцу проблем што ће закон имати 300 чланова, шта мислите како ће радник који нема новца да ангажује правника да протумачи закон. Ми хоћемо да то буде што јасније и што прилагодљивије тренутку. Не знам да ли све морамо да прилагодимо Европској унији и систему где све функционише и где се све поштује или треба да прилагођавамо нашем тренутном стању. Ви тамо када потпишете споразум или уговор више не стављате никакав печат. Једноставно, реч је довољна. Овде можете да ставите сто печата и ако се то не поштује немате никакве санкције.

Политика: Највећи камен спотицања је рад на одређено време. Да ли је оправдан захтев за продужење трајања на три године?

Михаиловић: За нас је неприхватљиво да се рад на одређено продужи са 12 месеци на три године. Замислите младог човека који три године ради на одређено, па после тога не заснује радни однос већ му се направи прекид од месец дана, као што се сада злоупотребљава, па поново потписује уговор на одређено. Постоји могућност да тај човек дође до пензије и никада не заснује радни однос. Друго, нису исти односи када сте запослени на одређено и на неодређено. Просто, не црпе из Уговора о раду иста права. Сваком послодавцу је довољно годину дана да види да ли радник задовољава његове критеријуме.

Политика: Асоцијација малих и средњих предузећа дели мишљење синдиката у смислу да је довољно 12 месеци рада на одређено. Чије ставове ви заступате када тражите продужење на три године?

Рајић: Мишљење се подудара са мишљењем страних удружења привредника. Рад на одређено време треба да буде предмет договора и преговора. Ако се договоримо да отпремнина буде исплаћивана само за године стажа проведене код последњег послодавце, онда бисмо могли да разговарамо о раду на одређено. Можда би тај рок могао да буде краћи.

У окружењу се креће од две до пет година. Предложили смо три године зато што статистика показује да се готово 50 одсто новооснованих фирми угаси у прве три године рада. Ви не можете да гарантујете за тај период некоме већа права него што ви имате. Ако преживе те три проблематичне године, онда треба те раднике да запосле на неодређено.

То треба уредити законом, тако да, ако то не учине, буду кажњени.

Мале фирме не могу да дају висок ниво права радницима као у неким другим земљама. Ниво стабилности и гарантовања права ни код нас ни у европским државама није као пре. Мислим да ће се то свуда померати, зато што радник у Кини ради за шест пута мању зараду, а у Европи имате висока права. Биће све теже да Европа издржи ту конкуренцију, која долази из других земаља. Биће много преговора између радника и послодавца и пуно прилагођавања, како у Европи, тако и овде. Треба се наћи на средини и видети шта је оптимално.

Михаиловић: Ако већ причамо о прилагођавању са европским законодавством, нигде на западу не може да прође да вам послодавац дугује плату две или три године. Тражимо да то буде у казненим одредбама и да послодавац буде санкционисан. Ако се прилагођавамо западу, хајде нека то буде у комплету. Да је држава имала снаге да то уреди, она би уредила садашњим законом и не би дозволила послодавцима да злоупотребљавају рад на одређено време.

Закон о раду се мења да би послодавци могли да отпуштају и да не дају отпремнине. Без икакве одговорности за таквог радника.

Политика: Можете ли око отпремнина да нађете заједнички језик?

Рајић: Подаци међународне организације рада говоре да нигде не постоје отпремнине за све године радног стажа. То је могло у социјализму и када је држава била једини послодавац. Ви сада не можете очекивати од неког приватника да раднику исплати отпремнину за све године радног стажа. Ми имамо читав низ предузетника којима су пропале радње, а остала су им дуговања по милион динара према запосленима. Ако тако остане, нико неће улагати у предузетништво.

Михаиловић: Сагласни смо да запослени не може два пута да наплаћује отпремнину за исти радни стаж. Морамо заједно да нађемо праву дефиницију како та отпремнина треба да гласи. Али не мора због тога да се мења Закон о раду, већ то може кроз друге законе да се регулише. Мислим да ћемо са послодавцима пре наћи заједнички језик него што ћемо то урадити са владом. Јер она је притиснута од ММФ-а, Америчке привредне коморе, разних других, да пристане на нешто са чим ни сама није сагласна.

Политика: Шта је гаранција да послодавци неће злоупотребљавати извесне флексибилности које ће им донети нови закон о раду?

Рајић: Закон је тренутно такав да радницима гарантује виши ниво права него што велики део фирми може да поштује. Треба дати већу могућност за запошљавање од оне која сада постоји у неким разумним роковима, али увести и ригорозну контролу.

Михаиловић: Урадићемо закон који је на штету запослених. У овој земљи 330.000 људи ради у реалном сектору и ствара добит, док 1,4 милиона људи чека посао и има 1,7 милиона пензионера које треба издржавати. Док не почнемо да запошљавамо људе у реалном сектору, никакав закон нас неће извући из кризе. Можемо ми да радимо и бесплатно, али џаба. Закон о раду не треба мењати, већ укинути администрирање и створити добар амбијент за пословање.

Политика: Закон ће сигурно бити промењен, бар је тако више пута најављено, које минималне уступке можете да направите?

Михаиловић: Не знам одакле вам идеја да ће бити промењен. Прича се, наговештава, прети… Нико са нама не разговара, ни са послодавцима.

Политика: Зар се није пре неколико дана Саша Радуловић, министар привреде, састао са синдикатима?

Михаиловић: Јесте. Речено је да они немају нацрт закона и урадиће га за 15 дана. Чекамо нестрпљиво, а онда ћемо се изјаснити. Ми већ припремамо раднике, ући ћемо у сваки погон, објаснићемо им шта доноси нацрт. Уколико радници прихвате, у реду. Уколико не, ето нас на улици.

Рајић: Било би најбоље да се синдикалци и послодавци састану и договоре. Јер овако ће влада да пресече и донесе одлуку којом неће бити задовољни ни једни ни други. Биће горе него што јесте.

Камо лепе среће да су нас синдикати подржали када смо 2008. године упутили мере влади Мирка Цветковића. Куд и камо би нам сада свима било боље. Упозорили смо да ћемо изгубити 120.000 радних места. Сви су спавали и седели у управним одборима, руковали се и сликали с министрима и нико ништа није урадио.

Маријана Авакумовић / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s