Криза нам убила и смисао за хумор …

(Илустрација: Гугл)

Држава нам пропада, а ми ћутимо. Чувамо државну тајну! Управо овај афоризам можда најбоље описује како се Срби данас односе према сатири, некада заштитном знаку домаћег хумора. Јер, последњих година као да смо поред економске, упали и у кризу духовитости, па нас критички осврт према политичкој сцени и друштву у којем живимо готово више и не занима.

  • Сатира је потпуно протерана из филма и позоришта, животари у штампаним медијима, а тек недавно је васкрсла на појединим ТВ станицама. Некада смо читали „Јеж“, гледали и слушали „Индексово радио позориште“, а данас наду у светлију будућност сатире буди емисија „Државни посао“, нове епизоде „Надреалиста“, као и интернет сајт „Њуз нет“, са такозваним вестима у огледалу. И поред тога, у Србији у којој сада постоји више медија него икада, сатиричар готово да је технолошки вишак.

„Сатира је до појаве ових емисија, последњих година готово замрла у српским медијима, односно преживљавала је у штампи где је маргинализована и камуфлирана у дневнополитички псеудохумор. Али, у исто време, сатире никад није било више и никад није била квалитетнија. Невидљиви и непознати јавности, стварају сјајни и талентовани српски сатиричари и у некаквом супкултурном подземљу српске књижевности штампају своје књиге. Када ми неко каже да нема сатире, волим да му испричам онај виц о Пироћанцу који се сваки дан у цркви молио Богу да добије премију на лоту. Молио се месецима. И једног дана чуо је бесни Божји глас: Купи листић! Дакле, порука за све који мисле да више нема српске сатире је да купе књиге, јер ће је у медијима тешко наћи“, објашњава Слободан Симић, писац сатиричних прича, песама и сценарија.

  • Многи се сећају и „Надреалиста“ из осамдесетих година прошлог века. Тада је већина њихових шала третирано као тешка пародија и глупирање. Испоставило се да данас живимо управо у пародији, односно да су политичка сцена и догађаји постали толико сулуди да ни Неле Карајлић не може тако да их искарикира.

„Сатиричара данас претиче стваран живот, односно он губи трку са свакодневицом. Најгоре је што ће и оно што видовити сатиричари данас изговоре вероватно и да се догоди у некој још луђој будућности“, прогнозира афористичар Бојан Љубеновић.

Председник Америке је добио Нобелову награду за мир. Није могао да присуствује уручењу, јер је морао да нападне Сирију… Ове реченице као да су део сценарија некадашњих „Надреалиста“, а данас су стварност и обична вест у медијима.

„Све је теже пронаћи инспирацију. Имамо ситуацију где медији са свих страна бомбардују вестима и пропагандом, да обичан човек губи спознају шта је исправно, а шта не. У конкуренцији сулуде политичке сцене, „Фарме“ и потпуне инфлације речи, човека је тешко шокирати и покренути сатиром. Некада је појединац после испричаног вица постајао дисидент, а сада, речи су у медијима постале девалвиране. Сатиричари данас највише маштају о томе да их неко тужи или им одреди затворску казну, јер би то значило да њихове речи имају неки значај“, објашњава познати сатиричар.

Шта би радили Радоје Домановић и Бранислав Нушић да данас живе у Србији?

„Сигуран сам да би исто писали, јер је добар део њихових критика од пре једног века и сада актуелан у Србији. Једино што чувену Нушићеву песму „Два раба“ вероватно данас нико не би желео да објави. Ко зна, можда би исфрустриран и скочио с моста „, пита се Љубеновић.

Наш саговорник подсећа да се некада са једном песмом дизала револуција, док се данас систематски ради на уништавању бунта и вере у боље сутра.

„Зато и не чуди што смо се претворили у нацију намргођених људи, где ако насмејани уђете у банку, чувар се одмах хвата за пиштољ јер се сумњиво понашате. Деведесетих година прошлог века је сатира била популарнија управо због тога што су људи имали веру у боље сутра. То је сада потпуно нестало. Пре смо веровали да се кроз сатиру подсмевамо политичарима, а испоставило се да се они смеју нама иза затамњених стакала лимузине. И поред тога, сатиричар мора да настави да критикује и да се прилагоди модерним медијима и начинима комуникације“, истиче Љубеновић.

Афористичар Александар Чотрић сматра да ће сатира ипак доживети боље дане и поново постати убојито оружје, јер је хумор једна од главних одлика Срба.

„Као мали народ имамо пропорционално највише изузетних афористичара и карикатуриста, који добијају признања широм света. Такође, српски „стенд ап“ комичари су водећи у региону. У Београду ће се 11. октобра одржати традиционални Међународни фестивал хумора и сатире, који је постао најзначајнија таква манифестација у региону, а 16. фебруар, дан рођења Радоја Домановића, прогласили смо Даном српског хумора и сатире“, каже Чотрић.

„Новости“ – Сигурна кућа за афористичаре

Један од ретких медија у Србији који негују хумор и сатиру су управо „Новости“. Поред свакодневне рубрике „Трн“ (покренуо је легендарни Јован Хаџи Костић), наш лист организује и најзначајнију манифестацију карикатуриста на овим просторима – „Пјер“.

„Зато волимо да кажемо да су „Новости“ сигурна кућа за афористичаре и карикатуристе“, истиче Љубеновић.

Афоризми

* Рамуш Харадинај – невин, Насер Орић – невин, Анте Готовина – невин. Велико је олакшање знати да су Србе убијали само невини људи.

* Једни краду на кукурузу, други на ђубриву, трећи на пшеници. То је доказ да је пољопривреда заиста наша развојна шанса.

* Влада је сумирала своје резултате из прошле године и у овој години кренула од нуле.

* Чекате државни посао? Само предајте партијску књижицу и прозваћемо вас!

* Иза сваког успешног мушкарца стоји једна жена. Једино иза жене Чедомира Јовановића стоји Чедомир Јовановић.

* У Влади Србије у току је акција „Продајмо домаће“. Акција траје док трају залихе…

* Свет неће дозволити две албанске државе у Европи. Или Велика Албанија или ништа!

* Ако је секс сиротињска забава, ја сам изгледа богаташ!

* У праву сте када кажете да Србија о Косову још није рекла своју последњу реч. Признајемо.

* Патриота. То је данас државни непријатељ број 1!

* Не клечимо ми без разлога. То је наша преговарачка позиција!

* Баба и деда су ми Срби, мајка и отац су ми Срби, а и ја сам Србин. Велика је то породична трагедија!

* На преговорима око наше територије увек дамо све од себе!

* Ја сам локал патриота. Волим Србију.

* Разбио сам телевизор. У самоодбрани.

* Посетите наше јавно предузеће. Имамо понешто за свачији џеп!

* Купите детету џип. То ће пролазнике оборити с ногу!

(Бојан Љубеновић)

Друштвене мреже

Сатиричари су последњих година добили оштру конкуренцију и на друштвеним мрежама попут „Фејсбука“, „Твитера“ и у коментарима испод новинских текстова, јер армија анонимних хумористичара у рекордном року оставља оригиналне афоризме на рачун неког политичара или догађаја.

Сатиричар није политичар

Према речима Слободана Симића, српски сатиричар на плећима носи и бреме да је експонент одређене политике, које му компликује ионако скромну егзистенцију.

„Постоји дубоко уврежени утисак да ако некога критикујеш, аутоматски се сврставаш на супротну страну, па се свако критичко мишљење дочекује агресивно и пристрасно. Прави одговорни сатиричар није политичар, нити сме, ако је моралан и одговоран, да буде експонент било чије политике. Сатиричар има озбиљну друштвену улогу да својим критиком афирмише одређене вредности“, наглашава Симић.

Александар Палић / Новости

hmrШаљиве слике и разне постере можете видети на: http://www.facebook.com/srbtimes

Извор: Србисање Times

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s