Радо Србин иде на робију …

Све већи број родитеља синовима прави испраћај у – затвор

У врху кафанског стола седи поносни наследник породичног презимена кога окружују уплакани родитељи и по рамену тапшу другови и кумови. Весеље употпуњује некрунисана музичка „краљица“ новобеоградских сплавова или естрадна звезда вашара који се праве уочи Велике Госпојине. Старац од сто лета коме су дошапнули да унук одлази у војску – на неодређено време, са сузама у очима посматра ову сцену која подсећа на испраћај „престолонаследника“ у војску или у брак, док технолошки писменије званице овај „хепенинг“ пребацују на „Јутјуб“.

Али, ако је веровати Жељку Крстићу, социологу и и васпитачу у КПЗ Ваљево, све је мање родитеља који синове испраћају у војску, а све је више оних који су одлучили да свом чеду учине незаборавним последњи дан на слободи, како би оно лакше поднело нова, затворска свитања.

Илустрација Драган Стојановић

Илустрација Драган Стојановић

„Како да сачувате дете када му отац прави испраћај у затвор? Више се не прави испраћај у војску, нажалост, него на робију”, рекао је недавно Крстић, гостујући у Београдској хроници РТС-а. Оцењујући да испраћаји који родитељи праве деци пред одлазак у затворпредстављају озбиљан индикатор стања у друштву, он је упозорио да су затвори постали „школе криминала” у којима се „зарађује” и констатовао да су криминалци постали популарнији од факултетски образованих момака и да ће се девојке пре „залепити” за неког повратника из затвора, него за некога са факултетском дипломом – јер је он „предатор” који ће брзо да заради „ловину”.

„Није лоше бити лош“, коментарише специјални педагог и ауторка култне књиге „Како да најлакше упропастите сопствено дете“ Надежда Миленковић овај друштвени феномен испраћаја на робију. Она оцењује да је испраћај детета у затвор – нормална последица ненормалне популаризације криминалаца и момака са усијаног асфалта. Наша саговорница додаје да су филмски магови из холивудске фабрике снова деценијама радили на глорификовању лоших момака: након породице Корлеоне, дошла је сага о Сопрановима, а на тај планетарни феномен надовезале су се наше деведесете „тужне и несретне“, када су криминалци преко ноћи постали популарнији од доктора, астрофизичара и професора информатике и када смо „сви ми помало били криминалци, јер смо куповали и продавали девизе и шверцовали робу преко границе како бисмо преживели“.

„Касно је да се паничи, дали смо шансу да се лудило озваничи – а сад смо просто згранути“, има обичај да поентира панонски морнар Ђорђе Балашевић, а наша саговорница примећује да су клинци који данас одлазе у затвор одрастали уз директан телевизијски пренос Аркановог венчања и, уместо Дизнијевих, гледали јунаке филма „Видимо се у читуљи“.

„Мислим да и сами родитељи већ две деценије не могу да разреше дилему да ли да дете васпитавају у складу са моралним принципима и да га баце у суров свет у коме он неће моћи да се снађе. Зато и сматрам да су те ’прославе’ одласка у затвор последица родитељске збуњености и да они на тај начин детету шаљу поруку да је добро бити лош. Истовремено, то је начин да се минимализује значај одласка у затвор и друштву пошаље порука ’није то ништа страшно’. Али, далеко од тога да је то – добро“, закључује Надежда Миленковић.

Психолог Зоран Мустеровић сматра да тај испраћај не треба да се стави у контекст психолошког весеља „јер је уобичајена реакција породице на одлазак детета у затвор – бес и пребацивање кривице са детета на неког другог“.

„Одлазак детета у затвор је за породицу веома трауматичан догађај и мислим да је прављење ’испраћаја’ начин да родитељи дају детету психолошку подршку и да му поруче да је породица уз њега – ма шта он у животу урадио. Мислим да родитељи не праве тај ’испраћај’ само зато да би се ’дете’ оснажило већ и због њих самих, јер су свесни да сина неће виђати неко време. Такође, неке особе желе да што пре одслуже казну, како би се ослободили кривице и наставиле свој живот, па због тога и не одлазе у затвор са посебном тежином и жалошћу. Не верујем да ради о некој раширеној резигнацији из које би проистекло да је свеједно бити у затвору или на слободи“, закључује Зоран Мустеровић.

Коментаришући чињеницу да се неким новим клинцима не прави испраћај у војску, него у затвор, социолог Борис Јашовић истиче да је ситуација у којој родитељи праве испраћај детету преступнику у свим елементима – надреална, али додаје да смо ми дуго времена били земља надреализма у којој су криминалци били статусно вредновани.

———————————————————————-

Само још фале сличице са криминалцима

„Ја се не бих усудио да правим паралелу између одласка у затвор и испраћаја у војску, јер је армија у вредносном и статусном систему нашег народа високо вреднована. Међутим, не треба заборавити да су деца рођена деведесетих година одрастала уз медијску популаризацију криминалаца и да су главни антијунаци њиховог детињства били жестоки момци из филма ’Видимо се у читуљи’ – само је фалио још албум са сличицама, па да они постану главне звезде дечјих споменара“, закључује социолог Борис Јашовић.

Катарина Ђорђевић / Политика

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s